Sedam dana. Sedam prokleto dugih dana. Moj muž, Ivan, ležao je u komi, a ja sam sedela pored njegovog kreveta u bolničkoj sobi, ridajući. Nisam mogla da zaustavim suze, a krivica me je pritiskala kao granitna ploča.
“Molim te, probudi se,” šaputala sam, držeći njegovu hladnu, nepomičnu ruku. Lekari su mi rekli da me verovatno čuje, da je sluh poslednje što ode. Zato sam govorila satima. Molila sam ga za oproštaj. Priznala sam koliko se kajem.
U našem poslednjem razgovoru, samo sat vremena pre nego što su ga odvezli u bolnicu, vikala sam. Optužila sam ga za prevaru. Rekla sam mu da ću podneti papire za razvod. On je samo stajao i gledao me, a onda je pao. Insult. Verovala sam da sam ga ja ubila.
Dolazila sam svakog dana. Dok su mu aparati tiho pištali, ja sam ispovedala naš život, našu bol i moju krivicu. Ponekad bi mi se učinilo da mu se prsti malo trgnu, i ta sićušna nada bi me držala celu noć. Verovala sam da je negde, blizu. Da se bori zbog mene.
Jedne večeri, dok sam izlazila iz sobe, slomljena kao i uvek, zastala sam kod dečije sobe na kraju hodnika. Odjednom, čula sam tihi glas. “Žao mi je vas, teta. Zašto stalno plačete?”
Okrenula sam se. Devojčica od oko šest godina, sa dugačkim pletenicama i neobično ozbiljnim očima, sedela je na hodniku. Bila je to mala Lila. “Dušo, ja… ja sam tužna. Moj muž spava.” Lila me je gledala, naginjući glavu. “Ali on ne spava, teta. Videla sam ga. On nije spavač.”
Nisam je odmah razumela. “Šta pričaš, dušo? On je u komi.” “Nije,” rekla je Lila. “Kada vi odete i kada mama ode,” mislila je na drugu ženu koja je uvek sedela u sobi do, “on ustane. Priča. Videla sam ga kako se smeje. Vi se rastužite kad odete, a onda dođe sestra i onda on pravi… praznik.”
Udarila me je munja. Sve je postalo hladno. Želudac mi se stegao. “Lila,” rekla sam, klečeći ispred nje, hvatajući je za obe ruke. “Teta te moli, jesi li sigurna? Kada?” “Jeste,” prošaptala je devojčica. “Kad uđete u lift, on izađe iz sobe. Razgovara sa nekom tetom, ne onom što plače, nego drugom. Ona ga čeka.”
Sledeći dan bio je najduži u mom životu. Nisam mogla da spavam. Sumnja me je izjedala. Je li moguće da je šestogodišnje dete reklo istinu? Može li Ivan, čovek za kojeg sam mislila da ga poznajem, biti takvo čudovište?
Došla sam u bolnicu ranije. Obukla sam tamnu odeću. Umesto da uđem u njegovu sobu, pronašla sam servisni hodnik i sklonila se iza gomile posteljine, iza ugla. Srce mi je bubnjalo. Svaka bolnička sestra koja je prošla, svaki zvuk točkova na hodniku, odzvanjao mi je u ušima.
Posle sat vremena, skupila sam svu hrabrost. Otišla sam tiho do ugla. Njegova soba je bila poluotvorena.
I onda se to dogodilo.
Vrata su se otvorila. Ivan, čovek za kojeg su lekari tvrdili da je u dubokoj komi, stajao je uspravno pored kreveta. Nije bio nepomičan. Nije bio bled. Izgledao je zdravo, skoro pa vedro. Nije bio u komi.
Sledila sam se. Pogledala sam muža. Krivica se pretvorila u ledeni šok. On je glumio.
U tom trenutku, u sobu je ušla žena. Plava, mlada, nepoznata. Ivan joj je prišao. Uzeo ju je za ruku. Nasmejao se. Onaj njegov retki, iskreni, široki osmeh.
Ona mu je nešto tiho rekla, a on je prasnuo u smeh. Taj zvuk. Smeh koji sam poslednjih godina retko čula. Taj smeh nije bio bolestan. Bio je slobodan.
Sve što je Lila rekla bilo je istina. Nije bio u komi. On je simulirao. Dok sam ja sedela danima, uništavajući sebe krivicom i suzama, verujući da sam mu ja presudila, on je čekao da ja odem – da bi on mogao da “ustane” i razgovara sa svojom ljubavnicom.
Ruke su mi drhtale, ali mi je um postao hladan i kristalno jasan. Izvukla sam telefon i uspela da napravim nekoliko brzih snimaka. Ivan i žena. Ivan i sestra koja je upravo ušla sa njom i koja ga je veselo pozdravila. Ivan bez aparata. Ivan, zdrav i nasmejan.
Svaka fotografija bila je dokaz njegove bezočne laži, njegove manipulacije, njegove izdaje. Bol je nestao. Ostala je samo hladna, gorka snaga.
Kasnije tog dana, saznala sam celu, mračnu istinu.
Lekar koji je nadgledao Ivana – doktor Zoran – bio je njegov dugogodišnji prijatelj i saučesnik. Njih dvojica su stvorili savršenu iluziju kome. Dok sam ja bila kod kuće, iscrpljena i slomljena, oni bi povlačili određene kablove, davali mu minimalne sedativne injekcije (dovoljne da glumi komu) i davali mi lažne nade. Ivan je kontrolisao celu situaciju, znajući da ja neću podneti razvod ako mislim da umire. Želeo je da me drži u šahu, u stalnoj krivici. Želeo je da me kazni za to što sam otkrila njegovu prevaru.
Moju snagu mi je dala gorka spoznaja da mi on nije partner – već manipulator.
Sa fotografijama u ruci, nisam se suočila sa Ivanom. Nisam mu dala tu satisfakciju da vidi moj bol. Otišla sam pravo kod šefa bolnice i podnela optužnicu protiv doktora Zorana za profesionalnu prevaru i učešće u obmani. Zoran je, suočen sa neoborivim dokazima (mojim fotografijama i svedočenjem medicinske sestre koja se uplašila kazne), priznao sve. Nije imao izbora.
Ivan je bio uhvaćen u sopstvenu zamku. Njegova lažna koma se pretvorila u pravu sramotu. Kada je shvatio da je razotkriven, histerično je tražio advokata. Lekar mu je povukao sve privilegije i izbacio ga iz bolnice – ne zato što je bolestan, već zato što je prevarant.
Kada sam se suočila sa Ivanom, to više nije bilo u bolničkoj sobi, već u kancelariji našeg advokata. Bila sam smirena. Hladna. Više nisam bila žena slomljena krivicom.
Ivan me je molio. Lagao je da je to uradio samo da bi me naterao da mu oprostim. “Želeo sam da ti vidiš koliko me voliš!” govorio je. “Volela sam čoveka koji umire,” rekla sam mu. “Nikada nisam volela čoveka koji je sposoban da izmisli bolest da bi me mučio.”
Razvod je bio brz i čist. Njegov pokušaj da zadrži kontrolu koštao ga je ugleda, prijatelja i, na kraju, finansija.
Izašla sam iz advokatske kancelarije. Osećala sam ne tugu, već olakšanje. Moja krivica je nestala. Oslobodila me je tuđa izdaja.
Ironično, jedina osoba koja je govorila istinu bila je mala devojčica Lila, koja je kroz prozor videla više nego svi odrasli.
Tada sam shvatila. Ljubav me je mogla slomiti, ali istina me je oslobodila. Moja nova, prava sloboda, počela je onog dana kada sam prestala da plačem za čovekom koji to nije zaslužio.