Zovem se Ana i do pre nekoliko godina, moj život je bio miran. Imala sam dobar posao, mali stan koji sam volela i tišinu koju sam cenila. A onda se, nakon smrti naših roditelja, svet moje sestre Jelene srušio. I povukao je i mene za sobom.
Jelena je oduvek bila drugačija. Vetropirasta, impulsivna, uvek na ivici neke drame. Kao samohrana majka, jedva je sastavljala kraj sa krajem. Selila se iz stana u stan, menjala poslove, borila se sa dugovima. Naši roditelji su joj uvek bili finansijska i emotivna podrška. Ali kada su oni otišli, ostala je sama. Osim mene.
Jedne večeri, pozvala me je. Glas joj je bio tanak i slomljen. “Ne mogu više, Ana. Gazda me izbacuje. Nemam gde sa Mijom.”
Mia, njena desetogodišnja ćerka. Tiha, pametna devojčica sa očima koje su videle previše.
Srce mi se steglo. “Dođite kod mene,” rekla sam bez razmišljanja.
Te noći, u moj mali, uredni stan, ušao je haos. Jelena je ostala nekoliko dana, a onda je jedne večeri samo nestala, ostavivši poruku na stolu: “Čuvaj je. Bolje joj je sa tobom. Vratiću se kad sredim život.”
I tako sam postala majka. Upisala sam Miju u školu u mom kraju. Kupovala joj odeću, pomagala oko domaćeg, pravila joj omiljene kolače. Nije bilo lako, ali vremenom, ona je postala moje dete. Njen tihi osmeh je ispunio prazninu u mom stanu. Po prvi put, moj život je imao svrhu veću od mene same.
Nekoliko godina je prošlo. Život je bio stabilan. Jelena bi se javljala s vremena na vreme, sa obećanjima koja nikada nije ispunila. A onda, jednog dana, pozvala je sa novim zahtevom.
“Pošto već odgajaš Miju,” rekla je, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, “mogla bi da uzmeš i Marka.”
Marko, njen sin tinejdžer iz druge veze, sa kojim se neprestano svađala.
“Jelena, ne mogu,” rekla sam. “Nemam prostora, ni snage, ni sredstava za tinejdžera.”
Tada je eksplodirala. “Sebična si! Oduvek si bila! Tebi je sve lako! Zažalićeš zbog ovoga jednog dana!”, vrištala je i prekinula vezu.
Nisam mnogo razmišljala o njenoj pretnji. Mislila sam da je to samo još jedan njen ispad besa. Nisam ni slutila da će njen sledeći potez biti toliko okrutan, toliko proračunat, da će mi slomiti srce.
Jednog popodneva, vratila sam se kući sa posla, umorna, ali srećna jer sam Miji kupila knjigu koju je dugo želela. Očekivala sam da će mi potrčati u zagrljaj čim otvorim vrata. Ali kuća je bila tiha. Previše tiha.
“Mia?”, pozvala sam. Nije bilo odgovora.
Pronašla sam je u njenoj sobi, sklupčanu na krevetu, licem zagnjurenim u jastuk. Telo joj se treslo od prigušenih jecaja.
Srce mi je stalo. Sela sam pored nje. “Dušo, šta se desilo? Je l’ te neko povredio?”
Odmahnula je glavom, ne podižući pogled. “Nije ništa,” promucala je.
Mazila sam je po kosi. “Mia, meni možeš sve da kažeš. Znaš to.”
Nakon nekoliko trenutaka tišine, podigla je svoje uplakano lice. “Mama je zvala,” prošaputala je.
“Rekla je… rekla je da me ti ne voliš stvarno. Da me držiš samo da bi se pravila dobra pred drugima. Rekla je da si joj ukrala dete i da želi da se vratim kod nje, ali da ti ne daš.”
Te reči su me pogodile kao fizički udarac. Osetila sam kako mi nestaje vazduha. Moja sestra. Moja rođena sestra je koristila sopstveno dete, trovajući joj um, samo da bi mi se osvetila. To je bio njen “zažalićeš”. Nije napala mene. Napala je ono najvrednije što imam.
Bes i bol su se borili u meni. Htela sam da vrisnem, da pozovem Jelenu i sasujem joj sve u lice. Ali onda sam pogledala u Mijine oči, pune bola i zbunjenosti. Shvatila sam da bes neće pomoći. Miji nije trebao moj bes. Trebala joj je moja snaga.
Čvrsto sam je zagrlila. “Slušaj me dobro, Mia. To je laž. Najveća laž koju si ikada čula. Ja te volim više od svega na svetu. Ti nisi teret, ti si moj najveći dar. I niko, razumeš li, niko te nikada neće odvesti odavde.”
Te noći, nakon što je Mia zaspala u mom zagrljaju, znala sam šta moram da uradim. Više nije bilo mesta za sažaljenje prema Jeleni. Prešla je granicu sa koje nema povratka. Uzela sam telefon i pozvala advokata.
“Zovem se Ana Petrović,” rekla sam mirno, a glas mi je bio čvrst kao čelik. “Želim da pokrenem postupak za puno, legalno starateljstvo nad svojom nećakinjom.”
Znala sam da će borba biti teška. Znala sam da će Jelena igrati prljavo. Ali dok sam gledala u anđeosko lice devojčice koja spava pored mene, znala sam da sam uradila pravu stvar. Nisam se pitala da li je trebalo da pokušam još jednom da razgovaram sa sestrom. Ona je svoju priliku prokockala. Moja jedina dužnost sada bila je da zaštitim Miju. Čak i od njene rođene majke.