Venčanje je bilo kao iz bajke. Muzika, cveće, stotine nasmejanih lica. Osećala sam se kao da živim u filmu gde je sve savršeno: bela haljina, naš prvi ples, srećni pogledi porodice. Moj novi muž, Stefan, bio je pažljiv, nežan, i činilo se da je taj dan početak dugog i mirnog zajedničkog života.
Ali dok su gosti odlazili, a noć se spuštala, bajka je počela da se kruni. Stefan je odjednom postao dalek. “Ljubavi, mislim da ću spavati u gostinjskoj sobi,” rekao je umorno, izbegavajući moj pogled. “Samo sam se iscrpeo… dan je bio dug, toliko ljudi.”
Zaledila sam se. “U gostinjskoj sobi? Ali… naša je prva bračna noć.” “Znam, dušo,” rekao je, nežno me poljubivši u čelo. “Obećavam, sutra ćemo sve nadoknaditi. Samo želim da se odmorim.”
Nisam se svađala. Klimnula sam glavom, praveći se da razumem. Ali dok sam ga gledala kako odlazi u drugu sobu, u meni se rodio neki čudan, hladan nemir.
Ležala sam sama u ogromnom krevetu, u tišini koja je odzvanjala. U glavi su mi se vrteli isečci dana, smeh gostiju, zveckanje čaša. Pokušavala sam da zaspim, ali nisam mogla. Nemir je rastao. A onda, kroz tišinu kuće, začula sam zvuk.
Prvo tiho, kao da je nešto palo. A onda, zvuk vode. Voda koja teče u kupatilu u njegovoj sobi. U dva ujutru? Zašto bi se tuširao u gostinjskom kupatilu ako je samo umoran?
Osetila sam kako mi se jeza penje uz kičmu. Tiho sam ustala iz kreveta. Moja svilena spavaćica je bešumno klizila po hladnom parketu. Srce mi je glasno lupalo. Krenula sam niz hodnik, kao senka u sopstvenoj kući.
Vrata njegove sobe bila su odškrinuta. Zvuk tuša je prestao. Sada je vladala samo tišina, teža i strašnija od bilo kakve buke. Gurnula je vrata, polako, oprezno.
Soba je bila u polumraku, osvetljena samo tračkom mesečine. Ali bilo je dovoljno da vidi. Na podu pored kreveta, ležao je par blatnjavih, teških čizama. Kao da se upravo vratio iz polja, a ne sa sopstvenog venčanja.
Na krevetu je ležala njegova bela košulja. Prvo je pomislila da ju je samo nemarno bacio. Ali onda su joj oči ugledale mrlje – crvene, neravne, kao da su ostavljene u žurbi. Nije bilo vino. Boja je bila pogrešna. Tamnija. Gusta. Krv.
U grudima joj je zastao led. Nije znala šta da radi: da priđe bliže ili da pobegne. Napravila je korak – i vrisnula.
Vrata kupatila su se naglo otvorila. Stefan je izašao, potpuno mokar – kosa mu se lepila za čelo, kapi su mu klizile niz ramena. U očima mu nije bilo zbunjenosti, već hladna, predatorska usredsređenost. Pre nego što je njen vrisak postao glasan, bio je ispred nje. Spustio joj je dlan na usta, gušeći zvuk.
— “Šššššš…”, prošaputao je, a glas mu je bio opasno miran. — “Sve je u redu. Sve je pod kontrolom.” Gledala ga je, prestravljena. Pokušala je da se otme, ali njegov stisak je bio čeličan. — “Šta je ovo?”, uspela je da izusti kroz njegove prste.
Pogledao je u košulju, u mrlje, u čizme, a zatim je vratio pogled na nju. Kao da se slaže sa neizgovorenim pitanjem, počeo je tiho da objašnjava. Šapatom, da niko ne čuje. — “Smislio sam plan,” rekao je. “Davno. Bilo je neophodno. Mislio je da će se izvući nekažnjeno. Ali pogrešio je.”
“Uradio sam to večeras – na dan našeg venčanja – jer ko bi posumnjao u mladoženju koji je celo veče sedeo pored svoje mlade? Najbolji alibi na svetu.” — “Ko… ko je on?”, jedva je izgovorila.
Spustio je glavu, a onda je prošaputao ime. Ime čoveka koji je, godinama ranije, uništio njegovog oca i bacio njihovu porodicu u dugove. Ime koje je Stefan izgovarao sa mržnjom. Stajala je i osećala kako se život koji je tako pažljivo gradila u glavi lomi. Ovo nije bio princ iz bajke. Bio je… ubica.
Približio se i, kao da vidi ne samo njen šok, već i izbor pred kojim se nalazi, tiho je izgovorio: — “Hteo sam da nas zaštitim. Od duhova prošlosti. Da počnemo iznova, čisti. Sada si i ti zaštićena. I sada znaš. Ti si moj alibi, Ana. Zar ne?”
Njegovo pitanje nije bilo molba. Bila je to naredba, umotana u privid izbora. “Ti si moj alibi, Ana. Zar ne?” Stajala je, skamenjena, a srce joj je udaralo o rebra kao zarobljena ptica. Čovek ispred nje, njen muž, bio je stranac. Hladni, proračunati ubica. A ona je sada bila saučesnik.
Polako je klimnula glavom. “Da,” prošaputala je. “Tvoj alibi.” Njegove crte lica su se opustile. Pustio ju je. “Znao sam da ćeš razumeti,” rekao je, a u glasu mu se ponovo pojavila ona lažna, nežna nota. “Sada idi na spavanje. Sutra je prvi dan našeg zajedničkog života.”
Te noći nije spavala. Ležala je u krevetu, širom otvorenih očiju, slušajući tišinu kuće. Svaki šum ju je terao da se trgne. Zvuk venčanja je nestao, zamenjen tišinom groba.
Sledećeg jutra, vest je bila na svim portalima. Ugledni biznismen, čoveka koji je uništio Stefanovu porodicu, pronađen je mrtav u svom domu. Policija je sumnjala na pljačku. Stefan je sedeo za doručkom, mirno čitajući vesti, lica tužnog i saosećajnog. “Strašno,” rekao je, gledajući u Anu. “Jadna porodica.”
Život se nastavio, ali bio je to život u pozorištu. Ana je igrala ulogu srećne mlade. Smešila se kada je trebalo, išla na večere, primala goste. Ali kada bi ostali sami, njegova maska bi pala. Nije bio nasilan prema njoj. Bilo je gore od toga. Bio je vlasnik njene tajne, a time i nje. Svaki njegov dodir bio je kao dodir pauka.
Meseci su prolazili. Ana je živela u zlatnom kavezu, ali kavez je i dalje bio zatvor. Jedne večeri, dok se on tuširao, ušla je u njegovu radnu sobu. Nešto ju je vuklo. U kanti za smeće, ispod zgužvanih papira, pronašla je nešto što je on, u svojoj aroganciji, prevideo. Mali, zgužvani račun iz prodavnice alata, sa datumom od dana venčanja. Na računu: rukavice, teška poluga i selotejp.
U tom trenutku, shvatila je. Imala je dokaz. Mali, ali dokaz. Te noći, dok je on spavao, uzela je račun, spakovala jednu torbu – baš kao one noći kada je pobegla od muža zlostavljača u jednoj drugoj priči, ali ovog puta je bežala od ubice – i tiho se iskliznula iz kuće. Nije otišla daleko. Otišla je pravo u policijsku stanicu.
Kada su ga uhapsili sledećeg jutra, nije se opirao. Video je Anu kako stoji pored inspektora. U njenim očima nije bilo mržnje. Nije bilo ni ljubavi. Samo praznina. “Zašto?”, bilo je jedino što je pitao. “Zato što sam se udala za princa iz bajke,” odgovorila je. “A ne za čudovište.” Okrenula se i otišla, ne osvrćući se. Njena bajka se završila te prve bračne noći. Ali njen pravi život, život slobodne žene, upravo je počeo.