Bio je to običan utorak nakon dugog radnog dana. Vraćao sam se kući, iscrpljen, misli su mi već bile na toploj večeri i odmoru. Dok sam prolazio pored stare, slabo osvetljene ulice, na uglu sam primetio stariju ženu. Stajala je, oslonjena na ogradu, i teško disala. Pored nje, na trotoaru, stajale su dve ogromne torbe sa namirnicama, toliko pune da su se ručke urezale u njene krhke ruke.
Na trenutak sam oklevao. Umoran sam, pomislio sam. Neko drugi će joj pomoći. Ali onda je podigla pogled, a u njenim očima sam video takvu iscrpljenost da me je bilo sramota. Prišao sam. “Gospođo, da li Vam je potrebna pomoć?”
“Hvala ti, sinko,” izdahnula je. “Upravo sam se vratila iz prodavnice… precenila sam svoju snagu… Kuća mi je blizu, ali srce me je nešto steglo.”
Nisam mogao tek tako da odem. Uzeo sam njene torbe. Bile su teške kao kamen. Krenuo sam pored nje, usklađujući svoj korak sa njenim, sporim.
Usput je pričala. Živela je sama otkako joj je muž preminuo pre nekoliko godina. Deca su retko zvala, zauzeta svojim životima. Penzija je jedva bila dovoljna za račune i hranu. Glas joj je bio dobar, miran, i osetio sam prema njoj i sažaljenje i poštovanje.
Stigli smo do njene stare, ali uredne kuće na kraju ulice. Otvorila je vrata, zahvalila mi se stotinu puta i poželela mi zdravlje. Stavio sam torbe na prag, osmehnuo se i otišao, osećajući se dobro zbog malog, ljudskog gesta. Nisam ni zapamtio broj kuće.
Sve je delovalo obično.
Ali već sledeće večeri, kada sam se vraćao sa posla, ispred moje zgrade stajale su policijske patrole. Rotaciona svetla su bezvučno bojila fasadu u plavo i crveno. Osetio sam jezu. Jedan od policajaca mi je prišao i izgovorio moje ime.
“Da, to sam ja,” odgovorio sam, ne shvatajući šta se dešava.
Pogledao me je dugim, hladnim pogledom i rekao nešto od čega sam se zaledio.
“Vi ste osumnjičeni u slučaju ubistva.”
Sve u meni se sledilo. Nisam verovao svojim ušima. Kakvo ubistvo?! Pokušao sam da objasnim da sam samo pomogao da se ponesu kese, ali policajci su bili uvereni: ja sam bio poslednji koji ju je video živu.
U stanici, pokazali su mi snimak sa sigurnosne kamere sa komšijske kuće. Tamo sam zaista bio ja – sa njenim torbama, ulazeći sa njom na kapiju. Nakon tog kadra, ona se više nije pojavljivala. Snimak je bio moj neprijatelj.
Odveli su me u sobu za ispitivanje. Satima su me ispitivali. Ponavljao sam istu priču: pomogao sam i otišao. Nisu verovali. “Zašto bi stranac tek tako pratio staricu do kuće?”, pitao je jedan. “Šta ste zaista hteli?”
Proveo sam noć u ćeliji, ne sklopivši oka, prevrćući svaki trenutak u glavi. Moje dobro delo se pretvorilo u moju najgoru noćnu moru.
Sledećeg dana, stigao je poziv iz laboratorije. Našli su tragove ispod njenih noktiju. DNK se nije podudarao sa mojim. Istražitelji su ponovo pregledali snimke, ovog puta sa kamera sa cele ulice. Otkrili su da je, kasno te noći, u njenu kuću ušla još jedna osoba.
Komšije su, kada su ih ponovo ispitali, potvrdile da su čuli svađu, ali nisu pridavali značaj.
Ubrzo su sklopili priču. Ispostavilo se da je drugi posetilac bio njen sin, sa kojim je bila u stalnom sukobu zbog nasledstva. Upravo on ju je, u nastupu besa, ugušio jastukom, a zatim pobegao, ostavljajući tragove koje je policija kasnije otkrila.
Kada su me pustili, glavni inspektor mi se izvinio. “Žao nam je. Imali smo jak slučaj protiv vas.”
Ali unutar mene je ostao hladan strah. I gorka spoznaja. Da nije bilo tih tragova ispod noktiju, da komšije nisu čule svađu, ja bih, ni kriv ni dužan, ostao glavni osumnjičeni za zločin koji nisam počinio. Moje dobro delo me je umalo koštalo slobode.