Zovem se Lana i godinama sam mrzela svoju sestru. Sve je počelo na dan njenog venčanja. Moja starija sestra, Elena, trebalo je da se uda za Viktora. On nije bio samo verenik; bio je princ iz bajke. Bogat, harizmatičan, iz moćne porodice. Naša porodica ga je obožavala. Ja sam ga obožavala. Njihovo venčanje je trebalo da bude događaj godine.
Sećam se svega kao da je bilo juče. Raskošna sala, stotine gostiju, miris cveća u vazduhu. Viktor je stajao kod oltara, izgledao je kao filmska zvezda. Muzika je počela. Svi smo ustali. Čekali smo da se pojavi nevesta.
Ali vrata su ostala zatvorena. Minuti su prolazili. Gosti su počeli da se meškolje. Viktorov osmeh je postajao sve napetiji. Otac je otišao da proveri šta se dešava. Vratio se, lica bledog kao kreč. “Nema je,” prošaputao je.
Nastao je haos. Ubrzo smo saznali istinu. Elenu je, nekoliko trenutaka pre nego što je trebalo da krene ka oltaru, zaustavio konobar i predao joj malu, presavijenu poruku. Pročitala ju je, lice joj je prebledelo. A onda je, ne rekavši nikome ni reč, podigla skute svoje venčanice, istrčala na sporedni izlaz i nestala u crnom automobilu koji ju je čekao.
Pobegla je sa sopstvenog venčanja. Te noći, naša porodica je bila uništena. Viktor je bio slomljen, ili je bar tako izgledalo. Glumio je ulogu žrtve savršeno. Roditelji su bili posramljeni. A ja? Ja sam bila besna. Kako je mogla to da uradi? Da nas sve tako ponizi?
U danima koji su usledili, priča se brzo formirala i svi su je prihvatili: Elena je nestabilna. Sebična. Luda. Proglasili su je ludom, i ja sam u to verovala. Godinama sam živela sa tom sramotom.
Godine su prolazile. Viktor je ostao tragična figura u našem društvu, “čovek kog je nevesta ostavila pred oltarom”. Roditelji su preminuli, a ja sam ostala sama sa tom rupom u srcu koju je ostavila moja sestra.
A onda, pre nekoliko nedelja, dok sam čistila staru roditeljsku kuću, pronašla sam je. Skrivenu kutiju Eleninih stvari na dnu ormara. Unutra, pronašla sam njen stari dnevnik. Poslednjih nekoliko unosa, iz nedelja pre venčanja, bili su ispunjeni strahom.
“On nije onaj za koga se predstavlja. Moram pobeći,” pisalo je u jednom. “Ako ostanem, biće to kraj za sve nas. Ne smem mu to dozvoliti.”
A na poslednjoj stranici, jedno ime. Ime zabačenog, zaboravljenog planinskog sela. To je bio jedini trag koji sam imala. Naoružana sumnjom i tim jednim imenom, donela sam odluku. Pronaći ću je. Saznaću istinu.
Sela sam u auto i krenula na dug put, ostavljajući svoj život iza sebe da bih jurila duha. Duha sestre koju sam nekada volela, a onda mrzela.
Nakon sati vožnje, stigla sam u malo, zaboravljeno planinsko selo. Bilo je to kao putovanje u prošlost. Kuće od kamena, uske ulice, tišina. Posle raspitivanja, uputili su me ka maloj kući na kraju sela, gde je živela “umetnica koja se doselila pre nekoliko godina”.
I bila je tu. Elena. Stajala je u bašti, okružena cvećem, kosa joj je bila kraća, a lice mirnije, ali sa senkom tuge u očima. Kada me je videla, ukočila se.
“Lana? Šta ti radiš ovde?”
Prišla sam joj, držeći njen stari dnevnik. “Došla sam po odgovore, Elena. Zašto? Zašto si pobegla? Uništila si nas. Svi smo mislili da si luda.”
Uvela me je unutra. Kuća je bila skromna, ali puna svetlosti i njenih slika. Dugo je ćutala, a onda je počela da priča.
“Nisam pobegla od sreće, Lana. Pobegla sam od zla.”
Ispričala mi je sve. O Viktoru. O čoveku kojeg niko nije zaista poznavao. Njegov šarm je bio maska. Iza nje se krio opasan, kontrolišući monstrum. Njegovo porodično bogatstvo nije bilo izgrađeno na poslu, već na kriminalu.
“Shvatila sam prekasno u šta ulazim,” rekla je, a glas joj je drhtao. “Postao je posesivan. Pretio mi je. ‘Ako me ikada pokušaš ostaviti,’ rekao mi je, ‘pobrinuću se da tvoji roditelji izgube sve. A ti… ti ćeš samo nestati.'”
“Poruka koju sam dobila na dan venčanja bila je od starog porodičnog prijatelja koji je saznao istinu o njima. Pisalo je samo: ‘Beži. Posle venčanja, nema izlaza.’ Shvatila sam da to nije bio samo brak. Bio je to doživotni zatvor. Nisam pobegla samo da spasim sebe, Lana. Pobegla sam da bih spasila i tebe i roditelje od njega.”
Slušala sam je, a užas me je paralisao. Moja sestra, koju sam mrzela, zapravo je bila heroj. Žrtvovala je svoje ime, svoj život, da bi nas zaštitila. Briznula sam u plač i molila je za oproštaj.
Nakon tog dana, ništa više nije bilo isto. Odlučile smo da se zajedno vratimo. Skrivanje je bilo gotovo. Elena je imala dokaze, poruke i pisma koja je godinama čuvala. Otišle smo pravo u policiju.
Pokrenuta je istraga. Viktor, i dalje moćan i “ugledan”, bio je šokiran. Pokušao je sve da nas ućutka, ali bilo je prekasno. Njegovo carstvo laži je počelo da se ruši. Ubrzo, naslovne strane novina nisu više pisale o “ludoj nevesti”, već o kriminalnim poslovima njegove porodice.
Danas, Viktor čeka suđenje. Njegovo ime je postalo sinonim za prevaru.
A Elena i ja? Ponovo smo sestre. Živimo zajedno u malom stanu. Ožiljci su i dalje tu, ali po prvi put posle mnogo godina, obe smo slobodne. Ona je konačno dobila pravdu, a ja sam nazad dobila svoju sestru.