Zovem se Kler i mislila sam da se udajem za svog muža. Ali prve bračne noći, morala sam da prepustim svoj krevet svekrvi jer je bila “pijana”. Sledećeg jutra, pronašla sam nešto na posteljini što me je ostavilo bez reči.
Naše venčanje je bilo savršeno. Moj muž, Itan, nežan i miran doktor, bio je ostvarenje svih mojih snova. Njegova majka, Margareta, udovica, bila je kontrolišuća i stroga, ali sam mislila da ću se navići.
Te prve bračne noći, bila sam iscrpljena. Jedva sam čekala da ostanem sama sa Itanom. Ali čim sam skinula šminku, vrata su se otvorila. “Mama je previše popila, pusti je da malo legne, previše je bučno dole,” rekao je Itan. Moja svekrva je uletela unutra, grleći jastuk. Zateturala se, dah joj je mirisao na alkohol, ali su joj oči bile čudno bistre i budne.
Htela sam da je odvedem u dnevnu sobu, ali me je Itan zaustavio. “Pusti mamu da legne ovde, samo jednu noć. Jednu noć. Našu prvu bračnu noć.” Ogorčena, odnela sam jastuk na kauč, ne usuđujući se da se pobunim iz straha da me ne proglase “novom, bezobraznom snajom”. Cele noći sam se prevrtala, ne mogavši da zaspim. Čula sam senku kako gore hoda napred-nazad, škripu drveta, a onda tišinu. Tek pred zoru sam konačno zaspala.
Kada sam se probudila, bilo je skoro šest. Otišla sam gore, nameravajući da probudim muža. Vrata su bila odškrinuta. Nežno sam ih gurnula… i zaledila se. Moj muž je ležao leđima okrenut vratima. Moja svekrva je ležala veoma blizu njega, na istom krevetu koji sam joj prepustila. Prišla sam, nameravajući da ga probudim. Ali kada mi je pogled prešao preko posteljine, naglo sam se zaustavila.
Na čisto belom čaršavu… bila je crvenkasto-smeđa mrlja, blago razmazana kao osušena krv. Pružila sam ruku da je dodirnem – suva, ali još uvek vlažna na ivici. I miris… to nije bio miris alkohola. Bila sam zapanjena. Celo telo mi se ohladilo. “Jesi li budna?” – moja svekrva je skočila, iznenađujuće brzo, povukla jorgan da prekrije mrlju, osmeh joj je bio vedar i sumnjivo budan – “Sinoć sam bila tako umorna, spavala sam kao zaklana!”
Pogledala sam u muža. I dalje se pretvarao da spava, ali disanje mu je bilo neobično. Nije se okrenuo prema meni. Nije rekao ni reč. Nisam znala šta se upravo dogodilo na mom krevetu, prve noći mog braka, ali… nije bilo normalno. Nimalo.
Te noći, pretvarala sam se da spavam. Kada sam bila sigurna da su oboje u dubokom snu, tiho sam se iskrala u vešernicu. Pronašla sam posteljinu. Mrlja je i dalje bila tu. Pažljivo sam je pogledala pod svetlom. Nije bila samo mrlja. Pored nje, zalepljen za tkaninu, bio je mali, odbačeni medicinski zavoj. Krv nije bila posledica strasti. Bila je posledica povrede. Samopovređivanja? Nečeg još goreg? Užas mi se uvukao u kosti.
Dani koji su usledili potvrdili su moje najgore strahove. Margareta je bila svuda. Uvek pored svog sina. Kada bih ja skuvala doručak, ona bi ga prva probala. Kada bih dotakla ruku svog muža, prekinula bi nas nekim apsurdnim izgovorom. Svake večeri, kucala je na vrata naše sobe pod izgovorom da mu “poželi laku noć”. Ali njene oči nisu bile na meni – bile su na Itanu, sa pogledom koji je bio i nežan i posesivan. “Moj sin me je uvek trebao,” rekla mi je jednom kada smo bile same. “On je krhak. Ne pokušavaj to da promeniš.”
Shvatila sam: ovo nije bila normalna majčinska ljubav. Ovo je bila opsesija, a Itan – muž kojeg sam volela – bio je zarobljen u njoj.
Jedne noći, probudio me je tihi plač iz potkrovlja. Ušla sam i otvorila vrata sobe koja je bila zaključana otkako sam se uselila. Pod slabim žutim svetlom, videla sam stare fotografije zalepljene po celom zidu: slike Itana od detinjstva do odraslog doba – uglavnom samog ili sa majkom. Na stolu je bio dnevnik.
Prva stranica je glasila: “Nakon nesreće, ostali smo samo ti i ja. Tvoj otac je umro, ali ljudi su krivili tvoju majku. Od tada, zaklela sam se da nikada nikome neću dozvoliti da te ponovo odvede.” Sledila je stranica sa išaranim, obrisanim i ponovljenim rečima: “Ona ga ne može odvesti. Niko ne može.” A na dnu je bila naša svadbena fotografija – moje lice je bilo iscepano do neprepoznatljivosti.
Odmah sam odnela dnevnik Itanu. Dugo je ćutao, a onda je rekao: “Kada sam imao deset godina, moj otac je poginuo u požaru. Policija je sumnjala da ga je moja majka izazvala, ali nije bilo dovoljno dokaza. Izgubila je svu veru, i od tada me je držala pored sebe. Svi koji su mi se približili – prijatelji, devojke – nestali su.”
Te večeri, odlučila sam da se suočim sa njom. “Ne morate više da ga kontrolišete,” rekla sam joj. “Spasili ste ga od sveta, ali ste ga i držali u strahu.” Pogledala me je, a njene blede oči su sevnule od besa. “Ti ne razumeš. Svet mi je sve oduzeo. Zadržala sam samo ono što je ostalo!” “Ali ubijate svog sina,” odgovorila sam. Ustala je, prišla mi, a glas joj je bio hladan: “Ako ga zaista voliš, onda idi. Jer jednog dana, i ti ćeš nestati – kao njegov otac, kao i svi ostali.”
Sledećeg jutra, Itan i ja smo bili spremni da napustimo kuću. Dok smo izlazili, sobarica mi je predala kovertu. Unutra je bilo pismo, poznatim rukopisom: “Kler, molim te oprosti mi. Nesreća tada… nisam je izazvala. Ali sam ga pustila da umre, jer sam verovala da želi da te odvede. Samo sam htela da te čuvam, ali sada znam, sigurnost nije zatvor. Neka moj sin bude slobodan.”
Itan je završio sa čitanjem, bez reči. Iz daljine, Margareta je stajala pored prozora, očiju vlažnih, ali mirnijih nego ikad. Mesec dana kasnije, iselili smo se. Itan je počeo sa terapijom, učeći da se odvoji od nevidljive zavisnosti. A ja, ja se svake noći molim za tu majku – ženu istovremeno jadnu i zastrašujuću, zarobljenu u sopstvenoj opsesiji. Jer posedovanje u ime ljubavi – može da ubije.