„Njegova žena ga je ostavila sa 5 dece — 10 godina kasnije se vratila i šokirala kad je videla šta je on uradio.“Kišno jutro, mala kuća skrivena iza drvoreda. James Carter stoji u kuhinji i sipa pahuljice u pet činija. Vrata se otvaraju — Sarah stoji s koferom u ruci.„Ne mogu više ovo,“ šapće ona.„Šta ne možeš?“ pita James.
„Ovo. Pelene, suđe, vriska. Želim da dišem.“Vrata se zatvaraju i kuća utihne.Pet pari očiju pojavljuje se iza ugla. „Gde je mama?“ pita Lily.James klekne, širi ruke. „Dođite ovamo. Od danas počinjemo iznova.“
Godine su bile surove, ali on nije pukao. Naučio je da plete kikice, leči groznice, pravi budžet. Danas, posle deset godina, stoji pred kućom, okružen smehom svoje dece.A onda se crni auto zaustavlja na prilazu.
Sarah izlazi. Smeje se nesigurno. „Zdravo… deca. Zdravo, James.“James staje ispred njih. „Šta tražiš ovde?“„Došla sam da ih vidim. Da sve popravim.“James pogleda decu, a zatim nju. „Ne možeš samo tako da se vratiš.“
„Molim te,“ kaže ona. „Samo mi daj priliku.“On ćuti, dok mu srce lupa. I tada mu najstarija ćerka prošapta: „Tata, šta ćemo sad?“James uzdahne. „Sad ćemo da odlučimo — zajedno.“
James je te noći sedeo u kuhinji, za istim onim stolom za kojim je pre deset godina ostao sam sa petoro uplakane dece. Sećanja su navirala jedno po jedno: prvi dani kada nije znao kako da skuva večeru, kako da ih sve obuče za školu na vreme, kako da sakrije sopstveni umor. Ali sada, gledajući u Sarah koja je sedela preko puta njega, video je koliko su se i on i njihova deca promenili.
„Ne tražim da se pravimo da se ništa nije desilo,“ rekla je, glas joj je bio tih. „Znam da ne mogu da izbrišem bol. Ali želim da upoznam svoju decu, da ih vidim kako rastu.“James ju je posmatrao neko vreme, a onda je ustao i pozvao decu u dnevnu sobu. „Hajde,“ rekao je, „moramo da pričamo.“
Lily je sela prva, ruke su joj bile ukrštene. „Zašto je sada ovde?“ pitala je direktno.James je duboko uzdahnuo. „Vaša mama želi da provede vreme s vama. Ali nećemo ništa raditi na silu.“Mason je odmahnuo glavom. „Ne poznajem je.“
Mia je spustila pogled. „Možemo li da je upoznamo polako?“Sarah je kleknula ispred njih. „Razumem ako me mrzite,“ rekla je iskreno. „Ali ja sam i dalje vaša mama. I želim da ispravim koliko mogu.“
Zoe je pogledala oca, zatim nju. „Ja sam bila ta koja je učila Emmy da čita,“ rekla je tiho. „Ja sam joj brisala suze noću. Ako želiš da budeš ovde, moraćeš da pokažeš da zaslužuješ to mesto.“Suza je skliznula niz Sarahino lice. „Hoću,“ rekla je. „Koliko god treba.“
Narednih nedelja dolazila je jednom nedeljno. Donosila je kolače, pomagla oko domaćih zadataka, slušala njihove priče. Deca su u početku bila oprezna, ali polako su počela da je uključuju u svoje svetove.
Jednog dana, Emma joj je donela crtež na kojem su bile nacrtane sve figure porodice – i Sarah. „Sada i ti imaš svoje mesto,“ rekla je.Sarah je zaplakala, a James je prvi put osetio da mu srce popušta.
Jedne večeri, dok su svi gledali film, James je seo pored nje. „Znaš,“ rekao je, „nisam mislio da ćeš izdržati. Ali evo tebe – još si ovde.“„Nisam savršena,“ rekla je. „Ali sada znam šta znači biti porodica.“Deca su se skupila oko njih, a Lily je prvi put posle deset godina dozvolila sebi da je zagrli.
James je gledao prizor ispred sebe – decu koja se smeju, ženu koja je nekad slomila njihovo srce, ali sada pokušava da ga isceli – i znao je da su došli do tačke gde prošlost više nije određivala njihovu budućnost.
„Nismo ista porodica kao pre,“ rekao je tiho. „Ali možda možemo da stvorimo nešto novo.“Sarah je klimnula, suze i osmeh na njenom licu. „Da, zajedno.“I tog trenutka, u maloj kući ispod drvoreda, porodica je ponovo počela da diše kao jedno.