Život sa Markom bio je hodanje po minskom polju. Spolja, bili smo savršen par. On, uspešan biznismen, šarmantan i nasmejan. Ja, Ema, njegova lepa, tiha žena. Ali unutar zidova naše kuće, živela sam u kavezu straha. Njegov bes je bio nepredvidiv, eksplozivan. Lomio je stvari, vikao, kontrolisao svaki moj korak. Modrice su bile retke, ali ožiljci na duši su bili duboki.
Te noći je prešao granicu. Nakon jedne bezazlene primedbe, udario me je. Ne jako, ali dovoljno da shvatim da reči više nisu njegovo jedino oružje. Dok je on spavao, ja sam u tišini spakovala jednu torbu. Uzela sam samo najnužnije i svu ušteđevinu koju sam mesecima krišom skupljala. U zoru sam se iskliznula iz kuće i sela na prvi autobus koji je vozio iz grada. Bilo gde. Samo što dalje od njega.
Završila sam u malom, zabačenom primorskom gradu. Iznajmila sam skromnu sobu i pronašla posao kao konobarica. Po prvi put posle mnogo godina, disala sam. Strah je polako počeo da bledi, zamenjen osećajem mira.
U istom gradu živeo je i Ivan. Bio je stolar, tih i povučen čovek koji je držao malu radionicu na kraju grada. Bio je sušta suprotnost Marku. Njegove ruke su bile grube od rada, ali su mu oči bile blage. Ponekad bi svratio u kafić gde sam radila. Nije mnogo pričao, ali me je uvek gledao sa nekom čudnom, tužnom dobrotom.
Jedne večeri, dok sam se vraćala kući, presrela su me dva pijana momka. Uplašila sam se, ali pre nego što su stigli da mi priđu, pojavio se on. Ivan. Nije vikao. Samo je stao ispred mene, a njegova mirna, snažna pojava bila je dovoljna da ih otera. “Jeste li dobro?”, upitao je. Od te večeri, počeli smo da razgovaramo. Polako, oprezno. Postali smo prijatelji. On je bio prva osoba kojoj sam, nakon mnogo vremena, verovala.
Nakon godinu dana, živela sam sa njim u njegovoj maloj kući iznad radionice. Po prvi put, osetila sam šta znači biti voljen. Ivan je bio moje utočište, moj mir. Verovala sam da sam konačno pobegla od prošlosti i pronašla sreću.
Jedne večeri, sedeli smo i gledali vesti. Bila sam naslonjena na njegovo rame, osećajući se potpuno sigurno. A onda se na ekranu pojavila slika. Poternica. Policija je nudila veliku nagradu za informacije o opasnom beguncu, optuženom za brutalno ubistvo pre nekoliko godina.
Gledala sam u sliku na ekranu. U lice sa poternice. I osetila sam kako mi se krv ledi u žilama. To nije bilo lice mog muža, Marka. Bilo je to Ivanovo lice.
Svet se zaustavio. Zvuk televizora je nestao. Osećala sam samo hladnoću koja mi se širila telom. Čovek pored mene, čovek čiji je zagrljaj bio moj jedini mir, bio je begunac. Ubica.
Polako, neprimetno, počela sam da se odmičem od njega. On je to osetio. Nije se okrenuo ka meni. Oči su mu i dalje bile prikovane za poternicu na ekranu. Toplina u njegovom telu, na koju sam se naslanjala, odjednom je delovala preteće. “Isključi to,” rekao je tiho, a glas mu je bio neprepoznatljiv.
U panici sam zgrabila daljinski i ugasila televizor. Soba je utonula u mrak i tišinu. Videla sam samo njegovu siluetu. Siluetu stranca. “Ista slika,” promrmljao je, više za sebe. “Nisu je menjali godinama.”
Ustala sam, a noge su mi drhtale. “Ko si ti?”, uspela sam da prošapućem. Okrenuo se. U polumraku, njegovo lice je bilo lice sa poternice. Ali oči… u njima nije bilo zla. Samo beskrajna, iscrpljujuća tuga. “Znao sam da će ovaj dan doći,” rekao je. “Sedi, Ema. Molim te. Neću te povrediti.”
Nisam sela. Ostala sam da stojim, spremna da pobegnem. “Ne beži,” rekao je, kao da mi čita misli. “Dosta si bežala.” Te reči su me presekle. “Nisam ubica, Ema,” nastavio je. “Ali jesam begunac. Krijem se. Baš kao i ti.”
I tada mi je ispričao priču. Priču koja je bila mnogo strašnija od poternice na TV-u. Ivan nije bio stolar. Nekada je bio novinar, koji je istraživao mutne poslove moćnika. A jedan od tih moćnika bio je Marko. Moj muž. “Čovek za čije me ubistvo traže,” rekao je Ivan, “bio je Markov partner. Marko ga je ubio, Ema. Pred mojim očima. U svađi oko novca. Ja sam bio jedini svedok. Iskoristio je svoje veze, svoje bogatstvo, i namestio je meni. Postao sam begunac preko noći.”
Objasnio je da se godinama krio, seleći se iz mesta u mesto, radeći najteže poslove. Na kraju je došao u ovaj mali grad, misleći da je tu konačno siguran. “A onda si se pojavila ti,” rekao je. “Kada sam te prvi put video, znao sam da bežiš od nečega. Video sam isti strah u tvojim očima koji je bio i u mojim.”
Slušala sam ga, a delovi slagalice su počeli da se sklapaju. Sudbina nas nije spojila slučajno. Spojila nas je ista tama od koje smo oboje bežali. Isti čovek. “Možeš da odeš,” rekao je tiho. “Možeš da pozoveš policiju. Razumeo bih.”
Gledala sam ga. Čoveka sa poternice. A onda sam se setila njegovih ruku koje su me štitile, njegovog glasa koji me je tešio, njegovog srca koje mi je dalo dom. Kome da verujem? Očima ili duši? Prišla sam mu. Ne da bih pobegla. Uzela sam ga za ruku. “Ne,” rekla sam, a glas mi je bio čvrst. “Dosta sam bežala. Ovog puta, borićemo se. Zajedno.” U tami malog stana, dva begunca su konačno prestala da se kriju. Njihova borba je tek počinjala.