Imam šezdeset sedam godina i sada živim sama. Moje dve ćerke su odrasle, svaka sa svojom porodicom i užurbanim životima. Ovih dana unuke uglavnom viđam preko video poziva. Moj bivši muž i ja smo se razveli pre više od dvadeset godina, i iako smo oboje nastavili dalje, tišina prazne kuće i dalje je teška u određenim večerima.
Nakon što sam se pre tri godine penzionisala kao učiteljica, mislila sam da ću se navići na tišinu. Ali posle četrdeset godina okružena smehom, izgrebanim kolenima i mirisom bojica, mir u mojoj kući odjekuje na način koji je teško ignorisati.
Jednog popodneva, nakon redovnog pregleda kod lekara, svratila sam u prodavnicu. Bio je to jedan od onih sivih, kišnih jesenjih dana. Dok sam gurala kolica ka ulazu, primetila sam devojčicu kako stoji pored automata blizu vrata.
Nije mogla imati više od šest ili sedam godina. Jakna joj je bila natopljena, pramenovi tamne kose zalepljeni za okrugle obraze. Čvrsto je stezala malog plišanog mačka uz grudi, kao da je to jedina topla stvar na svetu. Izgledala je izgubljeno i uplašeno.
Zaustavila sam kolica i prišla. “Dušo, čekaš li nekoga?”, upitala sam nežno.
Klimnula je glavom ne podižući pogled. “Mama je otišla po auto,” rekla je tiho.
“U redu, dušo. Koliko dugo je nema?”
Slegnula je ramenima.
Pogledala sam po parkingu, tražeći nekoga ko bi mogao da traži dete. Ali kiša je padala sve jače. Minuti su prolazili. Nijedan auto se nije zaustavio. Nijedna majka nije istrčala iz prodavnice.
Devojčica je sada drhtala. Nisam mogla tek tako da je ostavim. Svaki instinkt u meni, i kao majke i kao bivše učiteljice, govorio mi je da nešto nije u redu.
“Uđi sa mnom unutra,” rekla sam tiho. “Da se skloniš sa kiše dok čekamo mamu, u redu?”
Oklevala je, a onda klimnula glavom i pošla za mnom u prodavnicu.
Nisam mogla da je pustim da se i dalje trese od hladnoće, pa sam je odvela do delikatesa i kupila joj mali sendvič i sok.
“Hvala,” rekla je tako tiho da sam je jedva čula.
“Nema na čemu, dušo. Kako se zoveš?”, pitala sam dok smo sedele za jednim od malih stolova.
“Melisa,” prošaputala je.
Jela je polako, uzimajući sićušne zalogaje. Očekivala sam da svakog trenutka uleti uspaničena majka. Ali niko nije došao.
“Da li tvoja mama ima mobilni telefon?”, upitala sam. “Možda bismo mogle da je pozovemo?”
Brzo je odmahnula glavom. “Rekla je da čekam.”
Nešto u načinu na koji je to rekla mi je steglo grudi. Ustala sam da uzmem salvete, i kada sam se okrenula – nje više nije bilo.
Pretražila sam prodavnicu, proveravajući svaki red, pitajući prodavce da li su videli devojčicu sa plišanim mačkom. Gospođa Grin na kasi je rekla da ju je videla kako je istrčala na ulazna vrata nekoliko trenutaka ranije.
Do trenutka kada sam stigla na parking, nje više nije bilo. Nije bilo ni traga.
Govorila sam sebi da je sigurno pronašla majku. Da je sve u redu. Ali te noći, ležeći u krevetu i slušajući kišu, nisam mogla da prestanem da mislim na nju – na njene blede ruke, njen tihi glas, onog mokrog plišanog mačka pritisnutog na grudi.
Kasnije te večeri, otvorila sam Fejsbuk. Tada sam shvatila da naš susret nije bio slučajan.