Zovem se Rizah i ove godine punim šezdeset i jednu. Moja supruga Merjem preminula je pre osam dugih godina, i od tada, moj život je postao ono što sam u šali nazivao “dugačak hodnik tišine”. Kuća je bila prevelika samo za mene. Zvuk mojih koraka na parketu bio je jedini podsetnik da vreme i dalje teče.
Moja deca su bila dobra. Zaista jesu. Zvali bi, proveravali. Ali njihovi životi su jurili brzinom koju moje umorno srce nije moglo da prati. Dolazili bi sa kovertama punim novca, kao da novac može da popuni prazninu koju je Merjem ostavila. Spustili bi lekove na kuhinjski sto, poljubili me u čelo i otišli.
Mislio sam da sam se pomirio sa samoćom. Da sam prihvatio da je moj život ušao u poslednje, tiho poglavlje. A onda, jedne kasne večeri, dok sam besciljno prelistavao Fejsbuk, video sam ime koje nisam očekivao da ću ikada više videti: Ana Kovač.
Ana. Moja prva ljubav. Devojka kojoj sam se, pre četrdeset godina, zakleo da ću je oženiti. Imala je kosu boje jesenjeg lišća i smeh koji je i dalje, posle toliko decenija, odzvanjao u mom sećanju. Život nas je surovo rastavio. Njena porodica se iznenada odselila, a roditelji su je, kako sam kasnije čuo, udali pre nego što sam uopšte stigao da se oprostim.
Kada sam video njenu sliku – sede vlasi u kosi, ali i dalje onaj isti blagi osmeh i iste oči – osetio sam kako se vreme preklopilo. Ruke su mi drhtale. Poslao sam poruku.
Počeli smo da pričamo. Prvo stidljivo, a onda kao bujica. Razmenjivali smo stare priče, uspomene, popunjavali praznine od četrdeset godina. Saznao sam da je i ona udovica. Naši dugi telefonski pozivi pretvorili su se u kafe. Kada sam je prvi put video uživo, na našem starom mestu u parku, bila je nervoznija nego što sam je pamtio. Ali toplina je bila trenutna, kao da decenije između nas nikada nisu ni postojale.
I tako, sa šezdeset i jednom godinom, ponovo sam oženio svoju prvu ljubav.
Naše venčanje je bilo jednostavno, u bašti gradske kuće. Ja sam nosio teget odelo; ona je nosila haljinu od boje slonovače. Moji prijatelji su šaputali da ponovo izgledamo kao tinejdžeri. Moja deca su plakala, konačno rasterećena, misleći da je njihov stari otac pronašao sreću. Po prvi put posle osam godina, moje srce je bilo živo.
Te noći, nakon što su gosti otišli, sipao sam dve čaše vina i poveo je u spavaću sobu. Naša prva bračna noć – poklon za koji sam mislio da mi ga je starost tiho oduzela. Osećao sam se nervozno i mlado.
Kada sam joj pomogao da skine sako, a zatim počeo da otkopčavam haljinu, primetio sam nešto neobično: ožiljak blizu ključne kosti. A onda, kada sam joj uzeo ruku da je poljubim, video sam drugi, tanak, beo ožiljak duž njenog zgloba.
Namrštio sam se. Ne zbog samih ožiljaka, već zbog načina na koji se trznula kada sam ih dodirnuo. Nije to bio običan trzaj. Bilo je to grčevito povlačenje, kao da sam je opekao.
“Ana,” rekao sam tiho, “da li te je on povredio?” Mislio sam na njenog pokojnog muža. Mora da je bio grub čovek.
Ukočila se. Oči su joj nervozno zatreperile – video sam strah, krivicu, oklevanje – a onda je prošaputala nešto što mi je sledilo krv u venama i zaustavilo srce. “Rizahe… moje ime nije Ana.”
Soba je utonula u apsolutnu tišinu. Čuo sam samo bolno lupanje sopstvenog srca u ušima. Čaša sa vinom mi je ispala iz ruke, prosipajući crvenu tečnost po tepihu kao krv. “Šta… šta to misliš?” uspeo sam da promucam.
Spustila je pogled, a celo telo joj je drhtalo. Nije više ličila na ženu, već na uplašeno dete. “Ana je bila moja sestra.”
Zateturao sam se unazad, hvatajući se za naslon fotelje. Um mi se vrteo. Devojka koju sam pamtio – čiji sam osmeh nosio u sebi četrdeset godina – nestala? “Ona je umrla,” prošaputala je žena ispred mene, a suze su joj lile niz lice. “Umrla je mlada. Pre nego što je i napunila dvadesetu. Roditelji su je sahranili tiho. Skrivali su to… bila ih je sramota.” Gledala me je slomljeno. “Ali svi su uvek govorili da ličim na nju… da pričam kao ona… Ja sam bila njen duh, njena senka. Nikada nisam bila svoja.”
Priznanje je nastavilo da teče iz nje kao otrov. “Kada si me pronašao na Fejsbuku, tvoja poruka… mislio si da sam ona. A ja… ja nisam mogla da odolim. Htela sam da znam kakav je osećaj. I po prvi put u mom životu, neko me je gledao onako kako su svi uvek gledali Anu. Sa obožavanjem. Sa ljubavlju. Nisam htela da to izgubim.”
Svet se nagnuo pod mojim nogama. Moja “prva ljubav” je bila mrtva već decenijama. Žena preda mnom nije bila ona – bila je ogledalo, duh koji je nosio Anina sećanja i njeno lice.
Hteo sam da vrištim. Hteo sam da je proklinjem, da je izbacim, da je pitam kako je mogla da se igra sa srcem starca. Kako je mogla da ukrade uspomenu?
Ali dok sam je gledao – kako drhti, krhka, guši se u sramoti i suzama – nisam video prevaranta. Video sam ženu koja je ceo svoj život provela u senci svoje sestre, nevidljiva i neželjena. Ženu toliko gladnu ljubavi da je bila spremna da ukrade tuđu.
Suze su mi zapekle oči. Grudi su me bolele od tuge – tuge za Anom koju sam zaista izgubio, tuge za ukradenim godinama, tuge zbog ove surove šale sudbine.
Prošaputao sam promuklo, “Pa ko si ti, zapravo?” Podigla je svoje slomljeno lice, mokro od suza. “Moje ime je Emina. I sve što sam želela… bilo je da znam kako je to kada te neko izabere. Samo jednom.”
Te noći, ležao sam budan pored nje, nesposoban da sklopim oči. Moje srce je bilo pocepano na dva dela – između duha devojke koju sam nekada voleo i usamljene žene koja je pozajmila njeno lice.
I tada sam shvatio: ljubav u starosti nije uvek poklon. Ponekad, to je test – dovoljno okrutan da vas podseti da čak i srce, posle svih ovih godina, i dalje može da se slomi. Život mi je dao drugu šansu za ljubav, ali sa pogrešnom osobom.