Goran se probudio uz zvuk koji više nije bio njegov. Bip… bip… bip. Miran, ritmičan otkucaj srca na monitoru pored kreveta. Srca stranca. Pre tri nedelje, ležao je u ovoj istoj sobi, čekajući kraj. A onda je stigao poziv. Pronašli su srce.
Sada, oporavak je bio spor, ali stabilan. Osećao je ogromnu, preplavljujuću zahvalnost prema nepoznatoj osobi čija ga je smrt vratila u život. Znao je samo ono što su mu rekli: donor je bio muškarac njegovih godina, poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Ali sa novim srcem, došlo je još nešto. Nešto čudno. Snovi. Nisu to bili obični snovi. Bili su previše stvarni, previše detaljni. Bili su uspomene. Ali ne njegove.
Prvi put se desilo nedelju dana nakon operacije. Sanjao je da stoji na drvenom molu, a sunce zalazi nad mirnim jezerom. Osećao je miris borovine i zvuk dečijeg smeha u daljini. Pored njega je stajala žena. Nije joj video lice, ali je osetio njenu ruku u svojoj. Osećaj je bio toliko stvaran da se probudio sa suzama u očima, a srce mu je lupalo od neke neobjašnjive, slatke tuge.
“Posttraumatski stres,” rekao je psiholog. “Normalno je posle ovakve operacije.” Goran je pokušao da mu veruje. Ali snovi su se nastavljali. Svake noći, nova uspomena. Video je ruke koje vešto prave brod u boci. Osetio je ukus pite od jabuka sa previše cimeta. Čuo je specifičnu melodiju, staru rok baladu, koja ga je ispunjavala neobjašnjivom srećom.
A onda je počeo da je viđa. Ženu. U početku samo kao siluetu, a onda sve jasnije. Imala je dugu, tamnu kosu i najtužnije, najlepše oči koje je ikada video. U snovima, on ju je voleo. Osećao je tu ljubav, duboku i sveprožimajuću, kao da je njegova. Jedne noći, sanjao je kako plešu u maloj, pretrpanoj dnevnoj sobi, uz onu istu rok baladu. Okrenula se ka njemu i nasmešila. “Volim te, Davide,” prošaputala je.
Probudio se obliven znojem. David. To je bilo njegovo ime. Čoveka čije srce sada kuca u njegovim grudima. Ali onda su snovi postali mračniji. Više nisu bili ispunjeni samo ljubavlju. Pojavio se strah. Sanjao je žestoku svađu. David se svađao sa nekim, lice mu je bilo u senci. “Ostavi je na miru!”, vikao je David. “Ako joj se približiš, uništiću te!”
Poslednji san je bio najgori. Bila je to noćna mora, fragmentirana i haotična. David vozi auto. Noć. Jaka kiša udara u vetrobran. Telefon zvoni. On se javlja. Njen glas. “Davide, uplašena sam. Mislim da je ispred kuće.” “Dolazim odmah,” kaže on. Spušta slušalicu i daje gas. A onda, iz sporedne, mračne ulice, izleću zaslepljujuća svetla. Ne svetla koja se približavaju. Svetla koja ga čekaju. Škripa guma. Zvuk metala. I poslednja misao, ne misao o smrti, već misao o njoj. Nina.
Goran je skočio iz kreveta, srce mu je bubnjalo. Nije to bila nesreća. Bila je nameštaljka. Bila je zaseda. A on je sada znao. Znao je ime donora. I znao je ime žene koju je voleo. Nina. Više nije mogao da ignoriše. Ovo nije bio posttraumatski stres. Bio je to poziv. Krik upomoć, poslat kroz srce koje ih je obojicu povezivalo. Znao je šta mora da uradi. Morao je da pronađe Ninu. Morao je da sazna istinu.
Nakon što je otpušten iz bolnice, Goran nije otišao kući da se odmara. Otišao je u biblioteku. Njegov jedini trag bila je stara rok balada iz sna. Nakon sati pretraživanja starih muzičkih časopisa, pronašao ju je. Pesma opskurnog lokalnog benda koji je svirao samo u jednom malom gradu – gradu pored jezera.
Spakovao je torbu i krenuo. Kada je stigao, grad je izgledao poznato, kao da je tu već bio. Miris borovine, drveni mol na jezeru… sve je bilo kao u snu. Počeo je da se raspituje. U lokalnom kafiću, pokazao je konobarici skicu lica žene koju je nacrtao po sećanju iz snova. “Tražim ženu po imenu Nina,” rekao je.
Konobarica ga je čudno pogledala. “To je Nina Vujović. Ali… ona ne priča ni sa kim otkako joj je muž David poginuo u nesreći pre nekoliko meseci.” Dala mu je adresu.
Pronašao ju je u maloj kući sa pogledom na jezero. Kada mu je otvorila vrata, bila je to ona. Žena iz njegovih snova. Njene tužne, prelepe oči su ga gledale sa nepoverenjem. “Ko ste vi?”, upitala je.
“Znam da će ovo zvučati ludo,” počeo je, a srce mu je lupalo. “Zovem se Goran. Ja… ja sam primio srce vašeg muža.” Njeno lice se zaledilo. Htela je da zatvori vrata, ali on je brzo nastavio. “Znam za pitu od jabuka sa previše cimeta. Znam za brod u boci koji je pravio. Znam da ste plesali uz ‘Kišnu noć’ u vašoj dnevnoj sobi. I znam da vas je zvao ‘Moja zvezda’.”
To su bili detalji koje niko nije mogao da zna. Sitne, intimne tajne njihovog života. Pustila ga je da uđe, drhteći. Ispričao joj je sve. O snovima, o svađi, o poslednjem telefonskom pozivu i svetlima koja su čekala u mraku. Dok je pričao, njeno nepoverenje se pretvorilo u užas, a zatim u potvrdu. “Vuk,” prošaputala je. “Davidov poslovni partner. Bio je opsednut sa mnom. Te noći me je zvao, pretio mi. David je poludeo i krenuo da se obračuna sa njim. Uvek sam sumnjala da to nije bila nesreća.”
Sada su bili dvoje ljudi sa jednom misijom. Znali su da ne mogu u policiju bez dokaza. Počeli su da traže. U Davidovoj staroj radionici, iza lažnog zida, pronašli su ono što su tražili. Mali diktafon. Na njemu, snimak poslednjeg, pretećeg telefonskog poziva od Vuka. I mali dnevnik, u kojem je David detaljno opisao Vukove pretnje.
Sa dokazima u rukama, otišli su u policiju. Inspektori su ponovo otvorili slučaj. Suočen sa neoborivim dokazima, Vuk je uhapšen i na kraju je priznao sve.
Nekoliko nedelja kasnije, Goran i Nina su stajali na drvenom molu sa početka priče, posmatrajući zalazak sunca. “Hvala ti,” rekla je tiho. “Donio si mu mir.” Goran je stavio ruku na grudi. “Osećam ga,” rekao je. “Po prvi put, ovo srce je mirno. Kao da se vratilo kući.” Nisu znali šta im budućnost nosi. Ali u tišini zalaska sunca, dvoje stranaca, spojeni srcem jednog čoveka, pronašli su sopstveni mir.