Moj pas, Loki, i ja bili smo najbolji prijatelji mnogo pre nego što se u mom životu pojavio on — moj budući muž, David. Loki je bila više od psa; bila je moja senka, moja uteha, tihi svedok mog života. Prošli smo zajedno sve važne trenutke. Bio je tu kada sam diplomirala, kada sam se uselila u svoj prvi stan. Bio je tu i onog dana kada sam upoznala Davida.
Sa Davidom se nikada nije slagao. David je bio šarmantan, uglađen, čovek koji je osvajao rečima. Ali prema Lokiju je bio hladan. Nikada ga nije pomazio, nikada mu nije bacio lopticu. Govorio bi: “To je samo pas.” A ja bih mu odgovarala: “Ne, on je porodica.”
Kada mi je David stavio prsten na ruku, Loki je sedeo u uglu i tiho režao. Mislila sam da je to samo ljubomora.
Nakon što smo saznali za trudnoću, Loki se promenio. Kao da je osetio promenu pre mene. Dobio je novu, omiljenu naviku. Stalno je ležao pored mene, stavljao glavu na moj stomak i satima slušao kako raste novi život. Ponekad, kada bi se beba ritnula, veselo bi zalajao, kao da se raduje zajedno sa mnom.
Ali čim bi mi se David približio i pokušao da mi dodirne stomak, Lokijevo ponašanje bi se pretvorilo u noćnu moru. Odmah bi zarežao, ustao između nas i počeo da ga gleda onim svojim inteligentnim, opasnim pogledom.
“Skloni tog psa od mene,” govorio bi David, nervozno.
“Samo je zaštitnički nastrojen,” pravdala sam ga. “Oseća bebu.”
Jedne večeri, dok smo gledali film, David je nežno stavio ruku na moj stomak. Loki, koji je spavao pored mojih nogu, skočio je kao oparen. Stao je ispred Davida, iskezio zube i počeo da reži duboko, preteći.
“Ovo je previše!”, viknuo je David. “Ili on, ili ja! Neću da živim sa zveri!”
Posvađali smo se. Vikao je da je pas opasan, da će povrediti bebu. Ja sam branila Lokija, govoreći da je samo ljubomoran.
Nekoliko dana kasnije, situacija je eskalirala. David je prišao da me poljubi, a ruka mu je ponovo krenula ka mom stomaku. Loki ga je ugrizao za ruku. Nije to bio jak ugriz, više upozorenje, ali bilo je dovoljno.
“Dosta mi je!”, urlao je David. “Ovaj pas je lud! Izbaci ga!”
Plakala sam, ali sam odbila. Kako da izbacim biće koje je bilo uz mene kada nije bilo nikog drugog?
“U redu,” rekao je David, a glas mu je bio leden. “Ali ako se nešto desi, ti ćeš biti kriva.”
Od te noći, u našoj kući je zavladala hladnoća. Spavali smo u istom krevetu, ali između nas je bio zid. Mislila sam da je pas samo ljubomoran. Ali grešila sam. Užasno sam grešila.
Porođaj je bio težak. Rodila sam prelepog, zdravog dečaka. Ali Davidova reakcija nije bila ona koju sam sanjala. Dok sam ja plakala od sreće, on je stajao po strani, lica bledog i dalekog. Kada su mu sestre pružile našeg sina, držao ga je nespretno, na trenutak, kao da drži nešto strano, a zatim ga brzo vratio u kolevku. “Umoran sam,” bilo je sve što je rekao.
Dani u bolnici bili su ispunjeni napetom tišinom. Kada smo se vratili kući, Loki je bio prvi koji je prišao bebi. Pažljivo je onjušio maleno stvorenje, a zatim legao pored kolevke, preuzimajući ulogu vernog čuvara.
Ali njegova zaštitnička priroda je sada bila pojačana. Svaki put kada bi David prišao kolevci, Loki bi ustao, stao ispred nje i počeo tiho da reži. Napetost u kući je bila nepodnošljiva.
“Ovaj pas će nauditi detetu!”, vikao je David. “Moraš da ga skloniš!”
“On ga samo čuva,” odgovarala sam, iako me je i samu počela da hvata jeza.
Jedne noći, dok sam bila pod tušem, beba je počela da plače. Čula sam Davida kako ulazi u sobu. A onda, Lokijevo duboko, opasno režanje i Davidov besni povik: “Skloni se odavde, zveri!”
Istrčala sam iz kupatila i zatekla scenu koja mi je sledila krv: Loki je stajao ispred kolevke, iskeženih zuba, ne dajući Davidu da priđe uplakanoj bebi. David je stajao iznad njega, sa podignutom rukom, spreman da ga udari.
“STANI!”, vrisnula sam.
Te noći, David je spavao u dnevnoj sobi. Sledećeg jutra, bio je hladan kao led. “Ovo više ne ide,” rekao je. “Ili on, ili ja.”
Užasna istina, koju je moj pas odavno znao i pokušavao da mi kaže, otkrila se nekoliko dana kasnije.
Dok se David tuširao, uzela sam njegov telefon – samo da proverim vremensku prognozu. I slučajno otvorila poruke sa njegovom majkom. Poslednja je bila od nje: “Jesi li siguran da želiš da nastaviš sa ovim?”
Zbunjenost me je naterala da skrolujem gore. I tada sam videla. Njegove reči, crno na belo.
“Ne želim ovo dete, mama. Uništiće mi život. Ona će svakako izabrati njega, a ne mene. Ponekad pomislim kako bi sve bilo jednostavnije da se nije ni rodio. Mrzim ga…”
Ruke su mi se tresle. Telefon mi je ispao na pod. Sve se sklopilo. Loki. Njegovo režanje. Njegova zaštita. Njegov ugriz. Nije bila ljubomora. Bio je to instinkt. Osetio je Davidovu mržnju, njegovu mračnu nameru, još dok je beba bila u mom stomaku. Osetio je pretnju. Nije štitio samo mene – štitio je život mog deteta.
Kada je David izašao iz kupatila, stajala sam tamo, sa suzama u očima. Nisam morala ništa da kažem. Video je telefon na podu. Video je moj pogled. Nije se pravdao. Samo je rekao: “Znao sam da će se ovo desiti.” Spakovao je torbu i otišao.
Te večeri, sedela sam na podu, a moj sin mi je spavao u krilu. Loki je ležao pored nas, glave naslonjene na moju nogu. Pogladila sam ga po glavi. “Znao si, zar ne?”, prošaputala sam. “Sve vreme si znao.”
Da nije bilo njega, moje dete možda ne bi bilo sigurno.