Moj muž Goran i ja nikada nismo imali mnogo, ali smo imali Stefana. Naš sin, naš svet. Dvadeset godina smo ga gledali kako raste u našoj maloj kući, kako od dečaka sa uprljanim kolenima postaje vredan i pošten mladić. Radio je sa ocem, pomagao u kući i bio je sve ono o čemu smo sanjali.
A onda, jednog vrelog avgustovskog dana, svet se srušio. Stefan se srušio na gradilištu. Dijagnoza je bila brza i brutalna: retka genetska bolest bubrega. Otklazivali su mu. Jedina nada bila je hitna transplantacija.
Bez trunke oklevanja, Goran i ja smo otišli na testiranje. Molili smo se svakom bogu kojeg smo znali da bar jedno od nas bude podudaran donor. Dani čekanja bili su najduži u našim životima.
Kada nas je doktor pozvao u svoju kancelariju, lice mu je bilo zabrinuto. “Imam teške vesti,” rekao je. “Nažalost, niko od vas dvoje nije podudaran donor.” Osetila sam kako gubim tlo pod nogama. Ali pre nego što sam uspela da zaplačem, dodao je: “I to nije sve. Da bismo bili sigurni, uradili smo kompletnu genetsku analizu. Gospođo Milena, gospodine Gorane… medicinski je apsolutno nemoguće da Stefan bude vaš biološki sin.”
Smejala sam se. Nervozan, histeričan smeh. “To je greška. Ja sam ga rodila, sećam se svega!” Ali doktor je bio neumoljiv. Pokazao nam je papire, brojke, dokaze. Naša krv nije bila njegova krv.
U očajničkoj potrazi za donorom, morali smo da uradimo nezamislivo – da otkrijemo šta se desilo te olujne noći pre dvadeset godina. Uspeli smo da pronađemo penzionisanu medicinsku sestru iz tog, sada zatvorenog, porodilišta. Kada smo joj pokazali Stefanovu sliku, briznula je u plač i priznala. U haosu te noći, zbog nestanka struje, zamenila je narukvice na dva dečaka. Drugi dečak je pripadao porodici Kovač, čija se žena porađala u isto vreme.
Aleksandar Kovač. Najmoćniji čovek u gradu. Hladni, nemilosrdni tajkun. Njegov sin, Viktor, bio je poznat kao problematičan, bahati mladić. A taj mladić… bio je naš biološki sin.
Stajali smo ispred kapije njihove vile, osećajući se kao mravi. Dočekala nas je Aleksandrova žena, Jelena, elegantna i hladna. Ali kada sam joj pokazala Stefanovu sliku, njena maska je pukla. U njegovim očima videla je svog muža. DNK testovi su samo potvrdili ono što smo svi znali. Naš Stefan je bio njihov naslednik. A njihov Viktor, bio je naš.
Aleksandar Kovač nas je pozvao na sastanak. Nije bilo ni trunke emocija. Gledao je u Stefana kao u nagradnog konja. “U redu,” rekao je hladno. “Pronaći ću mu najboljeg donora na svetu. Platiću sve. Ali pod jednim uslovom. On se odriče vas, uzima prezime Kovač i postaje moj sin, onakav kakav je trebao biti. Ovaj drugi,” rekao je sa prezirom, misleći na Viktora, “me ne zanima.”
Svet se ponovo srušio. Nudio je da kupi našeg sina, da ga otrgne od nas u zamenu za život. Ostavio je odluku Stefanu. Naš sin se našao pred paklenim izborom: da ostane sa roditeljima koje voli i umre, ili da ih napusti i živi kao naslednik čoveka kojeg prezire.
U isto vreme, Viktor je prolazio kroz svoj pakao. Ceo njegov identitet bio je laž. Kada smo pokušali da razgovaramo s njim, odbio nas je sa mržnjom. Osećao se odbačenim od obe porodice.
Nekoliko dana kasnije, Stefan je otišao u vilu Kovačevih. Aleksandar se samozadovoljno smešio, misleći da je pobedio. “Gospodine Kovač,” rekao je Stefan mirno. “Hvala na ponudi. Ali moji roditelji su me naučili da se život i ljubav ne mogu kupiti. Ja ostajem sa njima.”
U tom trenutku, dok je Aleksandar stajao u šoku, zazvonio je telefon. Bio je to Viktor. Pijan i slomljen, doživeo je saobraćajnu nesreću. Nije bio ozbiljno povređen, ali u bolnici su mu uradili analize. I desilo se čudo. Njegova krvna grupa i tkivo bili su savršeno podudarni sa Stefanovim.
Viktor, dečko koji je mrzeo ceo svet, pristao je da donira bubreg. “On je jedina porodica koju imam, zar ne?”, rekao je tiho. To je bio njegov prvi nesebični čin u životu.
Operacija je uspela. Naše porodice se nisu magično ujedinile. Aleksandar Kovač je ostao hladan, ali njegova žena Jelena je napustila taj zlatni kavez i počela da gradi stidljiv odnos sa oba sina. Mi smo dobili priliku da upoznamo našeg biološkog sina, Viktora, i pomognemo mu da stane na noge.
A Stefan… on je dobio život. I dva para roditelja. Te večeri, dok smo svi sedeli u našoj maloj dnevnoj sobi, shvatila sam. Nisam izgubila sina. Dobila sam još jednog. Porodica nije ono što piše u krštenici. To je veza koja se gradi u srcu.