Subotnja pijaca u centru grada bila je živa. Kroz gužvu se odlučnim koracima probijao Danijel Vujović. Njegove skupe cipele kuckale su po pločniku, a krojeno odelo se isticalo u neformalnom okruženju. Kao samonikli milioner, Danijel je nosio samopouzdanje koje se graničilo sa arogancijom. Verovao je da bogatstvo dolazi iz discipline, dok je siromaštvo značilo da je neko negde omanuo.
Na ivici pijace, mršava žena sedela je na zemlji držeći mali kartonski natpis: “Gladna. Molim vas pomozite.” Dok je Danijel prolazio, pružila je ruku ka njemu. Bez razmišljanja, grubo je, nogom, odgurnuo njenu ruku. “Ne sedi ovde. Ne bi trebalo da budeš na ulici,” progunđao je.
Pala je unazad, a čaša sa novčićima se prosula. Ljudi su zastali i šaputali.
Oči su joj se raširile i umesto vriska, prošaputala je: “Danijele?”
Glas joj je bio slab, ali zastrašujuće poznat. Danijel se na sekund zaledio, a zatim odmahnuo glavom i nastavio dalje.
Te noći, u svom luksuznom penthausu, Danijel je pio viski. Pokušavao je da izbaci sliku žene iz glave, ali njene oči i drhtavi šapat su mu se neprestano vraćali: “Danijele?”
Ono što nije znao je da ta žena uopšte nije bila strankinja. Zvala se Margita. Godinama ranije, bila je Margita Vujović – njegova majka. Nestala je kada je Danijel imao sedam godina, a on ju je tajno tražio preko privatnih istražitelja, provodeći noći u kajanju.
Sledećeg popodneva, Danijel se vratio na pijacu. Žena je i dalje bila tamo. Ovog puta, zaustavio se i pažljivo je proučavao. Blago podrhtavanje njene leve ruke, način na koji je stiskala usne – sve mu je bilo poznato.
“Da li se poznajemo?”, konačno je pitao.
Pogledala ga je, a oči su joj se napunile stidom. “Ne sećaš me se, zar ne?”, prošaputala je.
“Zašto ste me juče nazvali po imenu?”, insistirao je.
Drhtavim rukama, izvukla je izbledelu fotografiju iz kaputa. Na njoj je bio dečak čupave smeđe kose i bistrih plavih očiju – njegovih očiju. Pored njega je stajala nasmejana žena, mlađa, ali nepogrešivo ona.
Danijelov svet se zavrteo. “Odakle vam ovo?”
“Ja sam ona,” rekla je tiho. “Ja sam tvoja majka.”
Bes je proključao u njemu. “Ako si zaista moja majka, zašto si me ostavila? Znaš li šta mi je to uradilo?”
Suze su joj navrle na oči. “Nikada te nisam ostavila. Tvoj otac me je oterao. Imao je novac, moć, advokate. Rekao je sudu da sam nepodobna. Borila sam se, ali nisam imala ništa.”
Danijel se zapanjeno povukao. Da li ga je otac kojeg je poštovao lagao? Hteo je da ode, ali nešto u slomljenosti njegove majke ga je zadržalo.
Nakon tri neprospavane noći, pozvao ju je na sastanak, u mali kafić pored reke. Poslao je auto po nju.
“Sedi,” rekao je nežno. Po prvi put, u njegovom glasu nije bilo arogancije.
Satima su razgovarali. Margita mu je ispričala kako ju je njegov otac Rikard ocrnio, kako ju je pravna bitka ostavila bez dinara, i kako su je bolest i nemaština oterale na ulicu. Priznala je da ga je ponekad posmatrala izdaleka, ali je ostajala skrivena jer su joj Rikardovi advokati pretili.
“Sve ove godine,” promrmljao je Danijel, “krivio sam tebe.”
“I ja sam sebe krivila,” rekla je. “Što nisam bila jača.”
Tada je Danijel doneo odluku. “Nećeš više spavati na ulici. Ne dok sam ja živ.”
Sredio joj je mali, topli stan i obezbedio medicinsku negu. Polako, vraćala joj se snaga.
Za Danijela, put je bio teži. U kancelariji, i dalje je bio milioner. Ali privatno, bio je sin koji ponovo uči da voli.
Nedeljama kasnije, stojeći sa njom na balkonu njenog stana, Margita je prošaputala: “Nikada nisam prestala da te tražim u svom srcu.”
Danijel je teško progutao. Pronašao je majku na najneočekivaniji način – kroz surovost koja je postala prepoznavanje, kroz sramotu koja je prerasla u saosećanje.
Po prvi put posle mnogo godina, Danijel Vujović je osetio vrstu bogatstva koju novac nikada ne može kupiti.