Zovem se Lejla i celog života sam živela u senci svog brata, Mirze. Za moju majku, on je bio sunce oko kojeg se okretao ceo njen svet. Ja sam bila samo daleka, hladna planeta.
Odrastala sam gledajući kako ga obasipa pažnjom. Svaki njegov uspeh, ma koliko bio mali, slavio se kao da je osvojio svet. Svaka njegova greška bila je opravdana, svaka njegova suza brisana sa beskrajnom brigom. Ja sam, sa druge strane, bila nevidljiva. Moje petice u školi, moje nagrade na takmičenjima, dočekivane su sa kratkim, odsutnim klimanjem glave. “Dobro, Lejla,” rekla bi, a pogled joj je već bio na Mirzi.
Da bih pobegla od te hladnoće, zatrpala sam se poslom. Postala sam uspešna. Izgradila sam karijeru, kupila svoj stan, stvorila život daleko od kuće u kojoj sam se osećala kao gost. Mrzela sam majku zbog njene nepravde. I mrzela sam brata zbog ljubavi koju je dobijao, a koju, činilo mi se, nije zaslužio.
Pre mesec dana, majka je umrla. Na sahrani, dok su svi plakali, ja sam osećala samo prazninu. Čak i u poslednjim danima, dok sam ja sedela pored njenog kreveta, ona je pitala samo za njega. “Gde je Mirza? Da li je dobro?”
Nekoliko dana nakon sahrane, otišla sam u njenu kuću da spakujem njene stvari. Ušla sam u njenu spavaću sobu, sobu koja je uvek mirisala na nju. U starom, drvenom ormaru, ispod hrpe posteljine, pronašla sam kutiju. Bila je to kutija puna njenih dnevnika.
Ruke su mi se tresle dok sam otvarala prvi. Očekivala sam da ću čitati o njenoj beskrajnoj ljubavi prema Mirzi, da ću se još jednom suočiti sa dokazima svoje nevidljivosti. I bila sam u pravu. Prve stranice bile su pune njega. Mirza je danas dobio temperaturu, ne spavam celu noć. Mirza je pao sa bicikla, srce mi je stalo.
Bes me je obuzimao. Htela sam da bacim dnevnike, da ih spalim. Ali nešto me je nateralo da nastavim. Listala sam dalje, preskačući godine, sve do jednog datuma od pre petnaest godina. Unos je bio drugačiji. Rukopis joj je bio drhtav, umrljan suzama.
“Danas smo dobili dijagnozu,” pisalo je. “Retka, degenerativna bolest mišića. Lekari kažu da je neizlečivo. Kažu da će napredovati polako, ali sigurno. Kažu da će mu trebati stalna nega. Moj Mirza… moj dečak… kako ću mu reći?”
Zaledila sam se. Mirza? Bolestan? Ali on je uvek bio zdrav, sportista…
Okrenula sam sledeću stranu. “Neću mu reći. Ne još. Neću ni Lejli. Ona je jaka. Ona će uspeti. Nju moram da pustim. Moram da je oteram od sebe, da je nateram da me zamrzi, da ode što dalje od ove kuće bola. Ona mora da izgradi svoj život, daleko od ovoga. Ne smem joj dopustiti da žrtvuje svoju mladost brinući se o bolesnom bratu i slomljenoj majci. A ja… ja ću ostati ovde. I biću jaka za njega. Čak i ako to znači da će me moja ćerka mrzeti do kraja života.”
Dnevnik joj je ispao iz ruku. Sedela sam na hladnom podu majčine spavaće sobe, a reči su odzvanjale u mojoj glavi, rušeći zidove mržnje koje sam godinama gradila. Svaka gruba reč, svako guranje ka “samostalnosti”, svako favorizovanje Mirze… sve je bilo laž. Ne, bilo je istina. Ali suprotna istina. Nije to bio znak odbacivanja. Bio je to najsuroviji, najnesebičniji čin ljubavi. Gurnula me je od sebe da me spasi. Da mi da budućnost.
Osetila sam mučninu. Godine mog uspeha, mog ponosa na to što sam “uspela sama”, odjednom su delovale gorko. Nisam uspela sama. Uspela sam jer me je ona, u tišini, gurnula u čamac za spasavanje dok je njen brod tonuo.
Bez razmišljanja, ustala sam, zgrabila dnevnik i istrčala iz kuće. Vozila sam, a suze su mi se slivale niz lice, ne od tuge, već od srama. Otišla sam pravo do Mirzinog stana. Očekivala sam luksuz, nered. Ali stan je bio skroman, uredan, ispunjen knjigama i muzikom.
Otvorio mi je. Više nije bio onaj nasmejani, bezbrižni dečak. U očima mu se videla tiha, stara tuga. “Lejla? Šta se desilo?”, upitao je, videvši moje stanje. Nisam mogla da progovorim. Samo sam mu pružila dnevnik, otvoren na onoj stranici.
Čitao je, a lice mu je bilo mirno. Nije bio iznenađen. “Znao si?”, prošaputala sam. “Znao sam da sam bolestan, Lejla,” rekao je tiho. “Ali nisam znao… nisam znao da te je oterala zbog toga.”
Uveo me je unutra i ispričao mi ostatak priče. O redovnim odlascima u bolnicu, o lekovima koji su ga održavali, o majčinoj nadljudskoj borbi da sve to sakrije od sveta, a najviše od mene. “Svaki put kada bi ti dolazila za praznike,” rekao je, “terala me je da se obučem lepše, da se smejem. ‘Ne sme da primeti,’ govorila bi. ‘Ne sme da brine.’ Prodavala je svoj nakit da plati terapije, a tebi je govorila da je ‘izgubila minđuše’.”
Slomila sam se. Plakala sam, ne kao uspešna poslovna žena, već kao devojčica koja je upravo shvatila da je njena majka bila heroj, a ne čudovište. “Nije te mrzela, Lejla,” rekao je Mirza, grleći me. “Volela te je toliko da te je pustila. Mislila je da je to jedini način da te spasi.”
Nekoliko dana kasnije, stajala sam ispred majčinog groba. Mirza je bio pored mene. Više nije bilo praznine. Bila je samo ogromna, preplavljujuća ljubav i tuga. Ali ovog puta, nisam tugovala za majkom koju sam mislila da poznajem. Tugovala sam za majkom koju sam tek upoznala. Spustila sam cveće na grob. “Oprosti mi, mama,” prošaputala sam. “Oprosti što nisam videla.”