Ana je imala dva sina, ali u njenom srcu bilo je mesta samo za jednog. Stariji, Marko, bio je njen ponos. Uspešan, oženjen, uvek u besprekornom odelu, on je bio ostvarenje svih njenih snova. Mlađi, Ivan, bio je njeno večno razočaranje. Sanjar, umetnik, radio je slabo plaćene poslove, odbijajući da se “uozbilji”.
Dan kada ga je izbacila iz kuće bio je vrhunac njenog gneva. “Neću više da te gledam!”, vrisnula je, bacajući njegovu torbu na prag. “Tvoj brat gradi imperiju, a ti? Ti si propalica! Sramotiš me! Idi i ne vraćaj se dok ne postaneš neko!” Ivan nije rekao ništa. Samo ju je pogledao svojim tužnim, dubokim očima, uzeo torbu i otišao.
Godine su prolazile. Marko se peo sve više, a Ana se hvalila njegovim uspesima. O Ivanu se nije čulo ništa. Za nju, on je bio mrtav.
A onda se razbolela. Teška, skupa bolest koja je polako jela njeno telo i još brže topila Markovu ušteđevinu. U početku, Marko je plaćao sve – najbolje klinike, najskuplje lekove. Ali bolest se otegla. Nakon dve godine, njegovi resursi su presušili.
Jednog dana, seo je pored njenog kreveta, lica bledog i poraženog. “Mama,” rekao je, a glas mu je bio slomljen. “Ne mogu više. Novca više nema. Doktori kažu da je lečenje preskupo… da moramo da pređemo na jeftinije, manje efikasne lekove.”
Ana je ležala u krevetu, slaba, ali i dalje ponosna. Pomisao da će umreti u državnoj bolnici, kao siromah, bila joj je gora od same bolesti. Gde je pogrešila? Kako je njen savršeni sin, njen ponos, mogao da je izneveri? “Zovi ga,” prošaputala je, a reči su joj bile jedva čujne. “Koga, mama?” “Ivana,” rekla je. “Zovi ga. Ako već umirem, želim da se oprostim.”
Marko je oklevao, a onda je uzeo telefon. Pronašao je bratovljev broj, koji godinama nije zvao. Očekivao je da se Ivan neće ni javiti. Ali javio se. Marko mu je ispričao sve. O bolesti, o novcu, o tome da je kraj blizu. Sa druge strane, čula se samo tišina. A onda, Ivanov glas, miran i čvrst. “Ne brini, brate,” rekao je. “Pobrinuću se za sve. Nastaviće lečenje u istoj klinici.”
Marko se zbunio. “Kako? Nemaš ni ti novca.” “Ja nemam,” rekao je Ivan. “Ali pronaći ću način. Samo se pobrini da ona dobije najbolju negu. I nemoj joj reći da sam zvao.” Veza se prekinula. Marko je stajao, u potpunom šoku, ne shvatajući šta se upravo desilo.
Sledećeg dana, na račun klinike je legla ogromna uplata, dovoljna da pokrije celokupno Anino lečenje. Marko je bio zapanjen. Otišao je u bolnicu i rekao majci da je “uspeo da se snađe”, da je “podigao kredit”. Ana je bila srećna, uverena u moć i ljubav svog uspešnog sina.
Daleko odatle, Ivan je ulazio duboko u utrobu zemlje. Prodao je jedino što je imao – svoje ruke, svoj talenat. Prijavio se za opasan, ali izuzetno dobro plaćen posao u udaljenom rudniku, gde su radnici dobijali ogromne bonuse unapred za potpisivanje dugoročnih ugovora na najrizičnijim pozicijama. Njegove ruke, nekada stvorene da drže četkicu i stvaraju lepotu, sada su držale teški pijuk. Prašina mu je polako uništavala pluća, ali nije ga bilo briga. Svaki udarac kamena bio je otkucaj srca njegove majke.
Godine su prolazile. Ana se, zahvaljujući skupom lečenju, potpuno oporavila. Vratila se svom životu, okružena Markovom pažnjom. O Ivanu nikada nisu pričali. On je bio zaboravljena priča.
A onda, jednog dana, na Anina vrata je zakucao nepoznat čovek u odelu. Predstavio se kao advokat. “Gospođo Ana,” rekao je tiho. “Donosim vam vesti o vašem sinu, Ivanu.” Anino srce je preskočilo. “Šta je sa njim?” “Preminuo je pre nekoliko dana,” rekao je advokat. “Bolest pluća. Ostavio je nešto za vas.”
Pružio joj je malu, drvenu kutiju. U njoj je bio svežanj pisama i jedna, jedina slika. Slika koju je Ivan naslikao u rudniku. Nije to bio pejzaž. Bio je to portret. Portret prelepe, mlade žene, nasmejane i pune života. Njen portret, iz vremena pre bolesti.
Drhtavim rukama, uzela je prvo pismo sa vrha. Bio je to Ivanov rukopis.
“Draga mama, Ako čitaš ovo, znači da me više nema, i da si ti dobro. To je jedino važno. Znam da te nisam učinio ponosnom. Nisam postao bogat, ni uspešan u tvojim očima. Ali kada mi je Marko javio da si bolesna i da nema novca, shvatio sam da postoji jedan način da ti se odužim za život koji si mi dala. Prodao sam jedino vredno što sam imao. Svoje ruke. Svoj san. Novac od rudnika ti je kupio vreme. Nadam se da je vredelo. Molim te, oprosti mi što nisam postao čovek kakvog si želela. Voli te, tvoj ‘propali’ sin, Ivan.”
Kutija joj je ispala iz ruku. Pisma su se rasula po podu. Stajala je, gušeći se u jecajima. Sin kojeg je oterala, kojeg je prezirala, žrtvovao je svoj život za nju. Njegov neuspeh je bio cena njenog zdravlja. Njegova ljubav je bila tiha, skrivena i apsolutna.
Nekoliko dana kasnije, stajala je na kiši, ispred skromnog, zaboravljenog groba na seoskom groblju. Pored nje je stajao Marko, ćutljiv i slomljen. Gledali su u hladni mermer na kojem je pisalo samo “Ivan”. Ana je pala na kolena. “Oprosti mi, sine,” prošaputala je u vetar. “Oprosti mi što sam bila slepa.” Ali bilo je prekasno.