Svetla sudnice zujala su glasnije nego ikad, a prostorija je bila hladnija nego inače — možda zbog zime, možda zbog težine dana. Sedela sam u prvom redu, stežući maramicu čiji su ivice već bile pohabane od nervoze. Moj advokat, gospođa Barker, klimnula mi je kao znak ohrabrenja, ali čak ni njen mirni glas nije mogao da utiša oluju u meni.
Thomas je sedeo preko puta, u svom savršeno ispeglanom odelu, naslonjen kao da je na poslovnoj večeri. Njegov advokat je slagao papire s osmehom sigurnog pobednika. Između nas je bio razlog svega – naš dvanaestogodišnji sin, Daniel.
Tri godine je živeo sa mnom. Ja sam ga vodila kod lekara, čitala mu priče pred spavanje, kuvala mu supe kada je bio bolestan. A sada je Thomas tražio puno starateljstvo.Rekao je da je Daniel „sam izrazio želju“ da živi kod njega. Da mu „treba jača muška figura“. Da je moj dom „nestabilan“.
Sudija je pozvala Daniela. Vrata su se otvorila i moj sin je ušao, u sako koji sam mu ispeglala tog jutra, sa kosom pažljivo počešljanom. Pogledao me je na tren i ja sam mu se osmehnula, dok su mi oči bile pune suza.„Daniel,“ rekla je sudija nežno, „samo želimo da čujemo šta ti misliš.“
On je duboko udahnuo, okrenuo se prema ocu, pa prema meni — i onda uradio nešto što niko u sudnici nije očekivao…Daniel je prišao sudiji i zamolio da mu dozvoli da stoji, a ne da sedi. Sudija mu je klimnula, a on se uspravio kao mali vojnik.
„Želim da kažem nešto,“ počeo je, glas mu je drhtao, ali bio jasan. „Tata mi je rekao da moram da kažem da želim da živim s njim. Rekao mi je da, ako ne kažem, on će biti jako ljut.“Sudnica je utihnula. Thomasovo lice se ukočilo.
„Ali ja ne želim da živim tamo,“ nastavio je Daniel. „Volim tatu. Ali kod mame se osećam sigurno. Mogu da spavam noću. Kod tate me često nema ko da čuje kad se probudim iz noćne more.“Kroz mene je prošao talas suza, ali sam ostala mirna. Sudija je klimnula Danielu. „Hvala ti što si bio iskren.“
Advokat mog bivšeg pokušao je da prigovori, ali sudija ga je oštro prekinula. „Dovoljno je. Dete je govorilo slobodno i jasno.“Daniel je prišao i seo pored mene. Stavila sam ruku na njegovo rame i on je naslonio glavu na moje rame, prvi put od jutra.
Sudija je nakon kraće pauze donela odluku: starateljstvo ostaje kod mene. Thomas će zadržati viđanja, ali pod novim, jasnijim uslovima.Kad smo izašli iz sudnice, Daniel me je pogledao. „Plašio sam se,“ priznao je.
„Znam, ljubavi,“ odgovorila sam i poljubila ga u kosu. „Ali bio si hrabar. Rekao si istinu.“U tom trenutku sam shvatila da nije samo sud doneo odluku – Daniel je odlučio da kaže kako se oseća i time nam je oboma dao novu šansu da dišemo slobodno.
Kasnije, kod kuće, stavili smo film i naručili picu. Daniel je rekao: „Osećam se kao da sam skinuo ogroman ranac sa leđa.“I ja sam ga osetila. Prvi put posle dugo vremena, kuća je bila tiha, ali ne prazna – nego mirna.