Kasno jednog popodneva, čovek u šezdesetim godinama, kože preplanule od sunca, ušetao je u lobi najluksuznijeg hotela u gradu. Nosio je izbledeli smeđi kaput, uprljan zemljom, i stare, pohabane sandale. Svako bi na prvi pogled znao da je reč o seljaku koji je nedavno stigao iz svog rodnog mesta.
Prišao je recepciji i rekao iskrenim glasom:
“Dobar dan, želeo bih da iznajmim sobu za noć.”
Mlada recepcionerka, sa savršenim crvenim karminom, odmerila ga je od glave do pete i namrštila se. Ovaj hotel sa pet zvezdica prihvatao je samo uspešne i elegantne ljude, a ne seljake u poderanoj odeći. Hladno mu je odbrusila:
“Gospodine, hotel u kojem se nalazite je preskup i nije prikladan za vas. Trebalo bi da potražite neki jeftiniji motel tamo niz ulicu.”
Seljak je strpljivo nastavio, sa prijatnim osmehom:
“Znam, ali ja želim da odsednem ovde. Samo mi treba soba, bilo koja je u redu.”
Recepcionerka je počela da gubi strpljenje:
“Slušajte, gubi se, seljaku, ovo nije mesto za tebe! Moj hotel je za poslovne ljude i elitne putnike. Nađite drugo mesto i ne trošite mi vreme.”
Neki od gostiju u blizini takođe su ga gledali sa mešavinom sažaljenja i prezira. Svi su mislili da ovaj seljak “hoće da se popne visoko”, da ne zna gde mu je mesto.
Starac nije rekao ništa više. Atmosfera je postala napeta, jer ga je recepcionerka namerno ignorisala. Stariji čuvar je sve posmatrao; bilo mu je neprijatno, ali se nije usuđivao da interveniše.
Tada je seljak izvadio telefon iz džepa. Bio je to običan, stariji model. Okrenuo je nekoliko brojeva i pozvao nekoga. Glas mu je i dalje zvučao skromno, ali reči su bile pune autoriteta:
“Zdravo, u holu sam tvog hotela. Izgleda da osoblje ne želi da mi iznajmi sobu. Siđi dole da mi pomogneš malo.”
Nekoliko minuta kasnije, lift se otvorio. Mladić, elegantno obučen, brzo je prišao. Kada je ugledao starca, duboko se poklonio i rekao sa poštovanjem:
“Striče! Zašto ste došli bez najave? Zašto me niste pozvali da pošaljem po vas?”
Ceo lobi hotela je zanemeo. Ispostavilo se da je mladić bio direktor hotela, kojeg su svi zaposleni, uključujući i recepcionerku, duboko poštovali.
Direktor se okrenuo ka recepcionerki, lica strogog kao kamen:
“Ovo je moj dobrotvor. Zahvaljujući ovom čoveku, moj stricu, moja porodica ima sve što vidite danas. Od sada pa nadalje, svaki put kada on dođe, smatraće se najvažnijim gostom.”
Recepcionerka je prebledela i promucala:
“Ja… nisam znala…”
Seljak se samo nasmešio i rekao blago:
“Ne brinite, svako ponekad pogreši u proceni. Samo se nadam da u budućnosti nećete žuriti da sudite o nekome po odeći ili izgledu.”
Direktor je dodao:
“Da moj stric nije pozajmio novac mom ocu u prošlosti, moja porodica se nikada ne bi oporavila od tragedije koja nas je zadesila. Ni ovaj hotel ne bi postojao. Taj blagoslov nikada neću zaboraviti.”
Čuvši ovo, cela prostorija je uzdahnula. Skromni seljak, prethodno potcenjen, bio je dobrotvor koji stoji iza ogromnog uspeha direktora.
Recepcionerka je oborila pogled, suze su joj tekle niz lice. Stidela se sopstvene sujete i ponosa.
Direktor ga je lično otpratio do najluksuznijeg, VIP apartmana. Pre nego što je ušao, seljak se okrenuo i nasmešio svima:
“Deco moja, bio neko bogat ili siromašan, ne gledajte mu odeću. I seljak može biti dobrotvor. Tretirajte svakoga sa poštovanjem, to je najvažnija stvar.”
Te reči su odjeknule holom, nateravši sve da se zamisle. Te noći, priča o farmeru se brzo proširila hotelom. Svi su naučili lekciju: ne sudi o knjizi po koricama.
Nakon noći odmora, farmer je rano ujutru napustio hotel i vratio se svom skromnom domu, ostavljajući duboko poštovanje u srcima onih koji su ostali.