Jovan je živeo život tiho i pošteno. Mladost je proveo radeći u fabrici, štedeći svaki dinar da bi kupio malu kuću na periferiji grada. Njegova najveća radost i ponos bila je njegova ćerka Maja. Od malih nogu, bila je drugačija od ostalih devojčica – umesto lutaka, volela je izazove, veranje po drveću i priče o hrabrosti. Sanjala je o uniformi, o služenju svojoj zemlji. Otišla je na vojnu akademiju, a zatim mesecima nestajala na obukama i misijama.
Jovanova žena je davno preminula, tako da je starac živeo potpuno sam, ispunjavajući dane baštovanstvom i tihim uspomenama. Penzija je bila mala, jedva dovoljna za hranu i račune, a ponos mu nije dozvoljavao da traži pomoć od ćerke, znajući koliko je njen život opasan i zahtevan.
Njegovu finansijsku ranjivost nanjušili su lokalni kriminalci – braća Zoran i Dejan, grubijani poznati po zelenašenju i pretnjama. Sa naduvanim mišićima i praznim očima, odlučili su da se domognu Jovanove kuće. Prvo su ga posmatrali, a onda su odlučili da deluju lukavo.
Došli su mu na vrata jednog popodneva, glumeći ljubaznost. “Čuli smo da ste u nevolji, čika Jovane,” rekao je Zoran, šireći lažni osmeh. “Možemo da pomognemo. Mala pozajmica, da pregurate mesec.” Ponudili su mu malu sumu, ali uz kamatu koja je bila astronomska. U ugovoru, skrivenom sitnim slovima u uglu, stajala je klauzula: u slučaju neplaćanja, kuća postaje njihova. Jovan, zbunjen, usamljen i poverovavši u njihovu lažnu dobrotu, potpisao je, ne čitajući pažljivo.
Kada je rok istekao, a Jovan nije mogao da vrati dug uvećan neverovatnom kamatom, počeli su dolasci. Svakog dana su bili tu, lupali na vrata, stajali na pragu, zahtevajući ili novac ili ključeve od kuće. Pretnje su postajale sve glasnije, sve brutalnije. “Starče, izbacićemo te na ulicu!” “Polomićemo ti kosti ako ne platiš!”
Jovan je drhtao od straha. Bio je zarobljen. Nije mogao da vrati dug, ali nije hteo ni da preda svoj dom, jedinu uspomenu na ženu i mesto gde je odgajio ćerku. Osećao se bespomoćno, slomljeno. Nije hteo da zove Maju. Nije hteo da je brine dok je ona negde daleko, rizikujući život.
Jednog jutra, braća su došla poslednji put. Bili su nervozni, odlučni da završe posao. Očekivali su da će starac konačno popustiti, da će im predati ključeve. Snažno su zalupali na vrata. Ali vrata nije otvorio uplašeni starac.
Otvorila ih je mlada žena. Stajala je mirno, obučena u jednostavnu trenerku, kose vezane u rep. Nije izgledala uplašeno. Pogledala ih je hladno, procenjivački. “Šta vam treba?”, upitala je mirno.
Braća su se zbunjeno pogledala, a onda se Zoran nacerio. Mislili su da je pred njima samo neka rođaka, bespomoćna devojka koju će lako uplašiti. Nisu ni slutili ko zaista stoji ispred njih.
“Šta nama treba? Treba nam naš novac, devojko,” nacerio se Zoran. “Ili novac, ili ključevi od ove kuće. Tvoj deda je dužan.” “On nije moj deda. On je moj otac,” odgovorila je Maja, a glas joj je bio oštar kao led. “I nikome nije dužan. Videla sam papire koje ste mu podmetnuli. To se zove zelenašenje i prevara.”
Dejan, mlađi i impulsivniji brat, izgubio je strpljenje. “Slušaj, mala, ne zanima nas šta ti misliš. Pomeri se s vrata da uzmemo ono što je naše.” Krenuo je rukom da je grubo odgurne.
To je bila greška. Nisu ni primetili kako se njeno težište promenilo. Pre nego što je Dejanova ruka i dotakla njeno rame, Maja je reagovala. Njen pokret nije bio uplašen, bio je treniran, munjevit i brutalan. Uhvatila ga je za zglob, izvrnula ga koristeći njegovu sopstvenu silu protiv njega, i istovremeno ga udarila laktom precizno u pleksus. Dejan je ostao bez daha i srušio se na kolena, hvatajući se za stomak.
Zoran je ostao u šoku na sekundu, pre nego što je besno riknuo i poleteo na nju, ciljajući divljim krošeom. Za njega je ona bila samo žena. Za Maju, on je bio samo velika, spora meta. Sagnula se ispod njegovog nespretnog udarca, prošla mu “ispod ruke”, i dok se dizala, zadala mu je tri brza, precizna udarca u rebra, a zatim jedan otvorenim dlanom u grkljan. Zoran se zakašljao, a oči su mu se raširile od bola i neverice. Pre nego što je uspeo da povrati ravnotežu, Maja ga je oborila na zemlju pored brata.
Nije se tu zaustavila. Delovala je hladno i metodično. Dok su se njih dvojica previjala na zemlji, ona je mirno uzela plastične vezice koje je već pripremila na stočiću u hodniku. Vezala im je ruke iza leđa čvrstim, profesionalnim čvorom. Sve je bilo gotovo za manje od trideset sekundi.
Jovan je izašao iz kuhinje, drhteći, gledajući prizor u neverici. Maja se okrenula ka njemu, a njen hladni, vojnički izraz lica odmah je omekšao. “Tata, jesi li dobro? Zovi policiju.”
Zatim se ponovo okrenula ka banditima koji su dahtali na podu. Sela je na stolicu ispred njih, prekrstivši ruke. “Vi verovatno ne znate ko sam ja,” rekla je mirno, dok su je oni gledali sa mešavinom straha i mržnje. “Ja sam kapetan Maja Jovanović. Specijalne jedinice. Najbolji strelac i instruktor borbe prsa u prsa u mojoj klasi. Dok sam ja bila na misiji, vi ste odlučili da prevarite mog oca.”
Nagnula se napred, a njen glas je postao tihi šapat koji ledi krv. “Uništili ste mu mir. Pretili ste mu. Vi ne možete ni da zamislite kakve ja veze imam i šta sam ovlašćena da uradim ljudima koji predstavljaju pretnju. U poređenju sa onim sa čim se ja borim, vas dvojica ste samo smešni. Ali zakon je zakon.”
Kada je policija stigla desetak minuta kasnije, zatekli su scenu kao iz filma: dva poznata lokalna kriminalca vezana na podu i mlada žena koja mirno pije vodu u kuhinji. Dokazi o prevari – onaj ugovor sa sitnim slovima – već su bili spremni na stolu.
Po hitnom postupku, pokrenuta je istraga. Zahvaljujući Majinom svedočenju i dokazima, braća su uhapšena. Njihova reputacija “žestokih momaka” raspala se istog trenutka kada se pročulo da ih je jedna žena sama savladala. Na suđenju su osuđeni za prevaru, iznudu i zelenašenje. Obojica su dobila po pet godina zatvora.
Jovanova kuća je bila sigurna. Maja je uzela nekoliko nedelja slobodno da provede sa ocem. Dok su sedeli u bašti, on je konačno smogao snage da je pogleda. “Majo, kćeri… uplašio sam se. Mislio sam da ću sve izgubiti.” Maja mu je stisnula ruku. “Nikada, tata. Ne dok sam ja živa. Ti si mene štitio dok sam odrastala. Sada je moj red da štitim tebe.”