Restoran “Zlatni Lav” u centru grada bio je poznat po dve stvari: skupoj hrani i vlasniku od kojeg su svi bežali. Goran je bio čovek čija je arogancija bila veća od njegovog ega. Vikao je, vređao, ponižavao. Retko ko bi izdržao duže od par meseci. Konobari, kuvari, čistačice – svi su odlazili glavom bez obzira. Za njega su zaposleni bili samo šrafovi u mašini, zamenjivi i bezvredni.
Nedavno je u tu otrovnu atmosferu ušla nova devojka. Zvala se Mija. Mlada, skromna, tiha kao senka. Zaposlila se kao peračica sudova. Gotovo da nije ni sa kim razgovarala, samo je radila svoj posao, pognute glave. Nikada se nije bunila, čak ni kada bi Goran urlao na nju zbog neke sitnice. Samo bi nemo spustila pogled i nastavila da riba. Činilo se da je slomljena duhom.
Ali jednog dana, Goranov bes je prešao granicu. Nije mu se svidelo kako je oprala tanjire. “Kako ti pereš sudove?!”, viknuo je, upirući prstom u nju pred svima u kuhinji. “Ni prljave tanjire ne možeš da opereš kako treba! Koja je korist od tebe uopšte? Jadnice jedna!”
Mija je stajala, drhteći, pokušavajući da zadrži suze. “Ja… ja umem sve,” prošaputala je, više za sebe nego njemu. “A, umeš sve?”, nacerio se Goran, videći priliku za novu vrstu poniženja. Njegov glavni kuvar je upravo dao otkaz, a za sat vremena su mu dolazili važni gosti, potencijalni investitori. “E, pa onda ćemo to danas i proveriti.”
Njegov glas je postao glasan, teatralan, da ga svi čuju. “Pošto nam je kuvar otišao, a ti ‘umeš sve’, večeras kuvaš ti! Da, ti, peračice sudova! Lično ću te predstaviti gostima i reći da je to tvoje remek-delo. Da vidimo kako će im se svideti tvoje splačine! Neka se svi smeju!” Očekivao je da će zaplakati, da će moliti. Ali ona je samo stajala.
“Ali ja nisam kuvarica,” prošaputala je Mija. “Ne protivreči! Radi šta ti se kaže ili letiš napolje, odmah!” zarežao je. Mislio je da će je ovim konačno slomiti. Da će je poniziti pred svima. Da će, kada gosti počnu da pljuju po njenoj hrani, sama pobeći i nikada se više neće vratiti. Nije imao pojma kakvu oluju je upravo pokrenuo.
Mija je dugo stajala ispred šporeta, drhtavim rukama vadeći namirnice iz frižidera. Osećala je poglede ostalog osoblja na sebi – poglede sažaljenja, podsmeha, znatiželje. Goran je stajao sa strane, cereći se, čekajući njenu propast.
A onda se, odjednom, nešto u njoj prelomilo. Strah je nestao. Ruke su prestale da drhte. Dok je gledala u sveže povrće, meso, začine, u njoj se probudilo nešto davno uspavano. Sećanje.
Pre mnogo godina, pre tragedije koja joj je uništila život – pre smrti roditelja, pre depresije koja ju je bacila na dno – Mija nije bila peračica sudova. Bila je zvezda. Jedna od najtalentovanijih mladih kuvarica u gradu. Njena strast prema hrani bila je zarazna, njena jela su bila umetnost. Ali gubitak ju je slomio. Izgubila je posao, našla se na crnoj listi, i na kraju završila ovde, ribajući tuđe ostatke.
Ali sada, dok je držala nož u ruci, osećaj se vratio. Mirisi, pokreti, kombinacije ukusa – sve je bilo tu, kao da nikada nije ni otišlo. Kretala se kuhinjom samouvereno, brzo, precizno. Njene ruke su plesale. Zaboravila je na Gorana, na goste, na poniženje. Postojala je samo ona, namirnice i vatra. Ponovo je bila u svom svetu, tamo gde je pripadala.
Kada su gosti stigli, konobari su, sa strepnjom, izneli jela koja je Mija pripremila. Nisu to bile “splačine”. Bila su to remek-dela. Savršeno aranžirana, sa mirisima koji su obećavali raj.
U sali je zavladala tišina dok su gosti probali prvi zalogaj. A onda su se začuli uzdasi zadovoljstva. Jedan od muškaraca, sedokosi gospodin u skupom odelu, podigao je pogled i upitao konobara: “Ko je ovo kuvao? Ovo je… božanstveno.”
Goran, vlasnik restorana, samouvereno se nacerio, misleći da je vreme za njegov trijumf poniženja. Prišao je stolu i glasno rekao: “Ova devojka ovde! Moja peračica sudova! Možete li da zamislite?” Pokazao je rukom ka Miji, koja je stajala na vratima kuhinje, tiho posmatrajući.
Očekivao je smeh, podsmehe. Ali umesto toga, sedokosi gospodin je ustao. Prišao je Miji. Izvadio je iz džepa vizit kartu. “Gospođice,” rekao je sa poštovanjem. “Ja sam vlasnik lanca restorana ‘Panorama’. Tražimo novog šefa kuhinje za naš glavni objekat. Ako ste zainteresovani, mesto je vaše. Plata… o tome ne morate da brinete.”
Goran je prebledeo. Nije mogao da veruje svojim ušima. Hteo je da je ponizi, a umesto toga, upravo joj je dao šansu života. Njegov plan se pretvorio u njegovu najgoru noćnu moru. Stvarnost ga je udarila svom snagom.
Mija je uzela vizit kartu. Pogledala je u sedokosog gospodina, zatim u Gorana, čije je lice sada bilo maska šoka i besa. A onda se, po prvi put posle mnogo vremena, iskreno nasmešila. “Hvala vam,” rekla je. “Prihvatam.”
Okrenula se ka Goranu. “Dajem otkaz,” rekla je mirno. Skinula je svoju prljavu kecelju, bacila je na pod i izašla iz restorana uzdignute glave. Ostavila je za sobom sudoperu i zakoračila nazad ka zvezdama.
Ponekad sudbina vrati čoveka na njegov put na najneočekivaniji način – čak i kroz tuđu zlobu i nepravdu. Život uvek pronađe način da nagradi talenat i dobrotu.