Prolećna kiša je konačno stala, ostavljajući stazu do groblja vlažnom i mekom pod nogama Katarine Popović. Čvrsto je privila svog tromesečnog sina Danijela na grudi dok je stajala pored svežeg groba svog muža, jedva čujući poslednje reči sveštenika. Marka nije bilo već nedelju dana; iznenadni srčani udar koji niko nije očekivao. Sa 32 godine, jednostavno se srušio na poslu i više se nije probudio. Sada, sa 29 godina, Katarina je bila udovica sa bebom u naručju i budućnošću koja se pred njom pružala kao mračan, neizvestan put.
Dok se obred završavao i dok su se ljudi polako kretali ka svojim automobilima, osetila je kako joj ruka grubo hvata nadlakticu. Okrenula se i zatekla svoju svekrvu, Radmilu Popović, kako stoji pored nje. Radmilino lice je bilo tvrdo kao kamen, usne stisnute u tanku liniju. “Moramo da razgovaramo,” rekla je hladno.
“Sada? Zar ne može da sačeka?” upitala je Katarina tiho, glasom koji je drhtao. “Upravo sam sahranila muža.”
“Ne, ne može da čeka,” Radmilini prsti su se zategli na Katarininoj ruci kao kandže. “Moraš nešto da shvatiš. Kuća u kojoj živiš, pripadala je mom sinu. Auto je njegov. Sve je bilo njegovo, a sada pripada njegovoj porodici. Njegovoj pravoj porodici.”
Katarina je zurila u svekrvu u šoku. “Ja jesam njegova porodica. Danijel je njegov sin.”
“To tek ostaje da se vidi,” rekla je Radmila, a glas joj je bio pun otrova. Oko njih, drugi ožalošćeni su zastali, osećajući sukob. Katarina je osetila kako joj lice gori od poniženja dok je Radmila nastavljala, dovoljno glasno da je svi čuju: “Moj sin te je oženio nakon što te je poznavao samo šest meseci. Ostala si trudna skoro odmah. Kako zgodno. Sada ga nema, i odjednom misliš da imaš pravo na sve za šta je radio.”
“Radmila, molim vas,” prošaputala je Katarina, dok su joj suze tekle niz lice. “Ne ovde. Ne sada.”
Ali Radmila nije završila. Gestikulirala je ka dvojici muškaraca koje je Katarina prepoznala kao Markove rođake. “Izbacite je odavde. Ona nema pravo da bude na sahrani mog sina.”
“Šta?” Katarinin glas se slomio. “Ne možete biti ozbiljni.”
“Savršeno sam ozbiljna. Ti si sponzoruša koja je uhvatila mog sina na prevaru, i neću dozvoliti da ovde glumiš ožalošćenu udovicu.” Rođaci su krenuli napred, a Katarina se našla povlačena od groba, dok je beba Danijel počela da plače u njenom naručju. Ljudi su zurili, šaputali.
“Pustite je!” Glas je bio tih, ali je nosio apsolutni autoritet. Svi su se okrenuli i videli visokog čoveka u besprekorno skrojenom crnom odelu kako istupa napred. Mogao je imati kasne pedesete, sa sedom kosom i oštrim plavim očima. Katarina ga je primetila tokom službe, ali je pretpostavila da je jedan od Markovih poslovnih partnera.
“Ovo je porodična stvar,” prosiktala je Radmila. “Ne tiče vas se.”
“Zapravo, tiče me se.” Čovek je mirno prišao. “Moje ime je Viktor Bajić. Bio sam Markov mentor i blizak prijatelj, i neću stajati po strani i gledati kako se prema njegovoj udovici ovako ponašaju na njegovoj sahrani.”
Radmilino lice je pocrvenelo. “Vi ne razumete situaciju.”
“Razumem savršeno,” rekao je Viktor, ton mu je i dalje bio miran, ali oštar kao čelik. “Razumem da dozvoljavate da vas bol pretvori u nešto ružno. I razumem da ako nastavite sa ovim ponašanjem, zažalićete.”
“Pretite li mi?” upitala je Radmila, podižući glas.
“Savetujem vas,” odgovorio je Viktor. “Pustite je. Odmah.”
Nešto u njegovom tonu nateralo je rođake da se povuku. Katarina se spotakla, jedva održavajući ravnotežu dok je držala Danijela. Viktor joj je prišao da je pridrži, nežno joj položivši ruku na lakat. “Jeste li dobro?” upitao je tiho. Katarina nije mogla da govori; samo je klimnula glavom, dok su joj suze i dalje tekle.
Viktor se okrenuo nazad ka Radmili. “Marko je često pričao o svojoj ženi. Voleo ju je duboko. Bio je oduševljen svojim sinom. Da ste imalo marili za svog sina, poštovali biste njegove izbore čak i u smrti.”
“Kako se usuđujete!” prosula je Radmila.
“Usuđujem se jer neko mora da kaže istinu,” rekao je Viktor. “Vaš bol je razumljiv. Ali okrutnost nije bol. To je samo okrutnost, i Marko bi se stideo ovoga što sada radite.”
Radmila je otvorila usta, a zatim ih ponovo zatvorila. Bez ijedne reči, okrenula se i otišla, dok su njeni sinovi i rođaci išli za njom. Ostali ožalošćeni su se brzo razišli, postiđeni onim što su videli. Uskoro, pored groba su ostali samo Viktor i Katarina.
“Hvala vam,” prošaputala je Katarina. “Ne znam šta bi se desilo da se niste umešali.”
“Nemate na čemu da mi zahvaljujete,” rekao je Viktor nežno. “Uradio sam samo ono što bi svaka pristojna osoba trebalo da uradi. Žao mi je što nisam intervenisao ranije.” Zastao je. “Mogu li da vas odvezem kući? Mislim da ne bi trebalo da budete sami sada.”
Katarina je oklevala, a zatim klimnula glavom. Bila je previše iscrpljena, previše emocionalno slomljena da bi se raspravljala. Viktorov auto bio je jednostavan, ali elegantan sedan. Dok su se vozili, postavljao joj je tiha pitanja o Danijelu i o Katarininim planovima. Našla se kako priča, reči su same izlazile u sigurnosti njegovog mirnog prisustva.
“Ne znam šta ću,” priznala je. “Marko i ja smo iznajmljivali kuću. Njegovo životno osiguranje će pomoći neko vreme, ali ne zauvek. A Radmila… ona je u pravu da pravno ne znam gde se nalazim.”
“Da li je Marko imao testament?” upitao je Viktor.
“Planirali smo da ga napravimo nakon što se Danijel rodio. Samo… nikada nismo mislili da će nam trebati tako brzo.”
Viktor je na trenutak ćutao. “Gde ostajete večeras?”
“U kući, pretpostavljam, osim ako Radmila ne promeni brave.”
“To je neprihvatljivo,” rekao je Viktor odlučno. “Imam kuću za goste na svom imanju. Prazna je, potpuno nameštena. Vi i Danijel možete ostati tamo koliko god je potrebno.”
Katarina se okrenula da ga pogleda. “Gospodine Bajiću, ne mogu to da prihvatim. Vi me ni ne poznajete.”
“Molim vas, zovite me Viktor. I u pravu ste, ne poznajem vas dobro, ali poznavao sam Marka. Pričao mi je o vama stalno – kako ga zasmejavate, kako vidite najbolje u ljudima, koliko je bio uzbuđen što će postati otac. Znam da vas je voleo više od svega na svetu. To je meni dovoljno.”
Sveže suze su potekle niz Katarinine obraze. “Zašto ste tako ljubazni?”
Viktor ju je pogledao, a Katarina je videla duboku tugu u njegovim očima. “Zato što sam pre 30 godina iznenada izgubio suprugu. Nismo imali dece, a njena porodica je krivila mene, baš kao što Radmila krivi vas. Ljudi za koje sam mislio da su mi prijatelji okrenuli su mi leđa. Imao sam novac i položaj, pa sam preživeo. Ali nikada nisam zaboravio koliko sam se sam osećao. Ako mogu da vas poštedim bar dela tog bola, onda ću to i učiniti.”
Katarina je provela tu prvu noć u Viktorovoj kući za goste, šarmantnoj kućici na ivici njegovog imanja. Bilo je tiho i mirno, i po prvi put od Markove smrti, osetila je da može da diše.
Tokom narednih nedelja, Viktor se pokazao ne samo kao dobrotvor, već i kao pravi prijatelj. Pomogao je Katarini da se snađe u pravnim zavrzlamama oko Markove imovine. Povezao ju je sa dobrim advokatom kada je Radmila pokušala da ospori Markovu imovinu. Čak je i pričuvao Danijela jedne večeri kako bi Katarina mogla da ode na grupu za podršku ožalošćenima.
“Ne morate sve ovo da radite,” rekla mu je Katarina jednog popodneva dok su sedeli u njegovoj bašti, dok je Danijel mirno spavao u nosiljci.
“Znam da ne moram,” odgovorio je Viktor. “Želim. Podsećate me da na svetu još uvek postoji dobrota koju vredi štititi.”
“Mislim da ste vi taj koji je dobar,” rekla je Katarina tiho.
Viktor se nasmešio. “Možemo oboje biti dobri. To je dozvoljeno.”
Kako su meseci prolazili, Katarina je polako počela da obnavlja svoj život. Pravne stvari su rešene u njenu korist. Marko je ostavio dovoljno sredstava da obezbedi Katarinu i Danijela. Radmila se nikada nije izvinila, ali se povukla, možda shvativši da je otišla predaleko. Katarina je našla posao kao nastavnica, za šta se i školovala pre nego što je upoznala Marka. Viktor joj je pomogao da nađe vrtić za Danijela, i polako je njen svet počeo da se stabilizuje.
Ali više od praktične pomoći, bilo je to Viktorovo prijateljstvo koje ju je održalo. Večerali bi zajedno jednom nedeljno, ponekad u njegovoj glavnoj kući, ponekad kod nje. Pričali su o svemu i ni o čemu – knjigama, muzici, Markovoj uspomeni, Viktorovoj pokojnoj ženi Margareti.
“Da li ikada prestanete da vam nedostaju?” upitala je Katarina jedne večeri.
“Ne,” rekao je Viktor iskreno. “Ali bol postane drugačiji. Mekši na ivicama. Naučiš da ga nosiš sa dostojanstvom.”
“Nadam se da ću i ja to moći.”
“Već to radiš,” uveravao ju je Viktor. “Jača si nego što misliš.”
Dve godine nakon Markove smrti, Katarina je ponovo stajala u Viktorovoj bašti, gledajući Danijela, koji je sada bio prohodao, kako juri leptire kroz cveće. Viktor je sedeo pored nje, lica mirnog na kasnom popodnevnom suncu.
“Razmišljala sam,” rekla je Katarina tiho, “da se preselim nazad u svoj stan. Danijel i ja smo ovde tako dugo. Bili ste tako velikodušni, ali verovatno bi trebalo da…”
“Ostanite,” prekinuo ju je Viktor nežno. “Molim vas. Osim ako vi ne želite da odete, naravno. Ali ako ovo radite jer mislite da ste nametljivi, niste. To što ste ti i Danijel ovde, vratilo je život u ovu kuću. Nazad meni. Strašno biste mi nedostajali oboje ako biste otišli.”
Katarina ga je pogledala, zaista ga pogledala. Tokom dve godine, Viktor je postao porodica – ne baš očinska figura, ali nešto podjednako važno. Stalno prisustvo, izvor mudrosti i dobrote. “I vi biste nama nedostajali,” priznala je.
“Onda ostanite,” rekao je Viktor jednostavno. “Koliko god želite.”
Danijel je dotrčao, malih ruku punih latica cveća. “Deka Viktore, pogledaj!” rekao je uzbuđeno.
Viktoru su se oči napunile suzama na tu titulu, koju je Danijel počeo prirodno da koristi pre nekoliko meseci. “Prelepo,” rekao je, diveći se laticama. “Jednostavno prelepo.”
Katarina ih je posmatrala zajedno i osetila, po prvi put od Markove smrti, nešto poput mira. Bila je odvučena sa sahrane svog muža, ponižena i slomljena. Ali iz tog užasnog trenutka proizašao je ovaj neočekivani blagoslov – prijateljstvo koje ju je spasilo kada joj je bilo najpotrebnije.
“Hvala ti,” rekla je tiho. “Za sve.”
Viktor ju je pogledao i nasmešio se. “Hvala tebi što si mi dozvolila da budem deo tvoje porodice. Ti i Danijel ste mi ponovo dali svrhu. Naučili ste me da nikada nije kasno za drugu šansu za ljubav. Ne romantičnu ljubav, već ljubav porodice, izabranih veza, ljudi koji se pojave jedni za druge kada je to važno.”
Dok je sunce zalazilo nad baštom, Katarina je shvatila da tuga i blagoslov mogu postojati jedno pored drugog. Da gubitak može dovesti do neočekivane povezanosti. Da ponekad ljudi koji vas spasu budu oni koje nikada niste očekivali. I da dobrota – prava dobrota – menja sve.
Godinama kasnije, kada je Danijel bio stariji, Katarina bi mu pričala o danu sahrane njegovog oca, o okrutnosti sa kojom se suočila, i o strancu koji je istupio da je odbrani. I rekla bi mu da je Viktor Bajić, čovek koga je zvao deka, dokaz da porodica nije uvek krv. Ponekad je to onaj ko se pojavi kada ti je najpotrebniji i odluči da ostane.