Ulice Menhetna brujale su jutarnjom žurbom — ali danas je vreme stalo za milijardera Tomasa Vekslera.Na putu ka poslu, okružen obezbeđenjem, spazio je na trotoaru ženu u poderanoj odeći koja je grlila dečaka. Nešto u njenom licu zaledilo mu je dah.
Prišao je bliže, srce mu je lupalo kao nikad pre. Kada je podigla pogled, Tomas je zastao – pred njim je bila Izabela. Njegova žena. Žena za koju je verovao da je poginula pre pet godina.Kleknuo je pored nje, glas mu se slomio. „Živа si…“
Dečak je podigao pogled. Imao je iste one prodorne plave oči kao Tomas. Izabela je šapatom rekla: „Morala sam da ga zaštitim.“„Od koga?“ pitao je Tomas, stežući pesnice. Izabela ga je pogledala i prošaputala ime koje ga je oborilo s nogu:„Od tvog oca.“
Tomas je ostao bez reči. Osećao je kako mu se svet ruši i ponovo sklapa u istoj sekundi. Podigao je pogled ka obezbeđenju i rukom im pokazao da se povuku. Ovo nije bio poslovni sastanak. Ovo je bio trenutak njegovog života.
„Idemo odavde,“ rekao je odlučno, pomažući Izabeli da ustane. Odveo ih je u obližnji luksuzni hotel, iznajmio apartman i naručio toplu hranu. Dečak je sedeo za stolom i prvi put u životu jeo do sitosti.
Dok je gledao kako njegov sin — njegov sin — jede, Tomas je osećao kako mu se u grudima taloži bes prema ocu. Uvek je znao da je taj čovek hladan, ali ovo… ovo je bilo monstruozno.„Moraš mi reći sve,“ rekao je tiho.
Izabela je duboko udahnula i ispričala sve: razgovor koji je čula pre puta, pretnje, strah koji ju je obuzeo. Kako je podmetnula dokaze na jahti kako bi izgledalo da je stradala u eksploziji. Kako je uzela samo ono što je mogla poneti i nestala.
„Pet godina sam bežala,“ rekla je, glas joj je podrhtavao. „Spavala sam po skloništima, radila za keš, sve samo da njega ne nađu. Nisam znala kome da verujem.“Tomas je stisnuo šake. „Mogla si meni da veruješ.“
„Da li bih mogla?“ pogledala ga je pravo u oči. „Ti si tada još bio pod očevim uticajem. Plašila sam se da će te naterati da biraš između nas i imperije.“Te reči bolele su više nego što je očekivao, ali duboko u sebi znao je da su tačne. Pre pet godina bio je slep za očeve manipulacije. Ali više ne.
Sutradan je otkazao sve sastanke i odveo Izabelu i dečaka — sada je znao da se zove Aleks — u svoj penthaus. Kada je otvorio vrata, sve što je nekada bilo prazno sada je imalo smisao. Fotografije koje je čuvao u staklenoj bašti sada su dobile nastavak.
„Ovo je tvoj dom,“ rekao je sinu, klečeći da budu u istoj visini. „I od danas, ništa ti više neće nedostajati.“Izabela je zaplakala. Prvi put posle godina bega osećala se sigurno.
Ali Tomas nije stao. Angažovao je tim advokata i privatnih istražitelja. Za nekoliko dana imao je dokaze da je njegov otac zaista naručio sabotažu koja je dovela do eksplozije jahte.Kada je stao pred oca u porodičnoj vili, nije bio onaj isti Tomas. Bio je otac i muž koji je imao šta da izgubi.
„Gotov si,“ rekao je hladno, bacajući fasciklu na sto. „Sve ide tužiocu. Ako ikada priđeš mom sinu ili Izabeli, više nikada nećeš videti svetlost dana.“Stariji Veksler je pokušao da mu preti, ali Tomas ga je presekao pogledom. „Ti si izgubio porodicu. Ja sam svoju povratio.“
Narednih nedelja, Tomas i Izabela su polako obnavljali odnos. Bilo je suza, razgovora do kasno u noć, i mnogo trenutaka kada su samo sedeli zajedno, držeći se za ruke, gledajući kako Aleks spava.
Jednog jutra, dok je sunce obasjavalo krovove Menhetna, Tomas je kleknuo pred Izabelu i rekao: „Peti rođendan naše ljubavi slavimo iznova. Hoćeš li se ponovo udati za mene?“
Izabela se nasmejala kroz suze i klimnula.Aleks je potrčao da ih zagrli, i po prvi put posle godina patnje, Tomas je osetio da je ponovo ceo.Njegovo carstvo više nije bilo samo od stakla i čelika — sada je imalo srce.