Elvira je želela devojčicu. Lutku koju će oblačiti u svilu, voditi na časove baleta i pokazivati svojim bogatim prijateljicama. Nakon godina bezuspešnih pokušaja da zatrudni, odlučila je da usvoji. U sirotištu, među desetinama lica, pronašla ih je. Blizanci. Dečak i devojčica, stari pet godina, nerazdvojni. Držali su se za ruke, a njihove krupne, plave oči posmatrale su svet kao da su jedno biće u dva tela. Zvali su se Lana i Leo.
“Uzeću devojčicu,” rekla je Elvira upravnici, hladno i odlučno. Upravnica je bila šokirana. “Ali, gospođo… oni su blizanci. Nikada se nisu razdvajali. To bi ih slomilo.” “Ja želim devojčicu,” ponovila je Elvira, a njen glas nije trpeo pogovor. “Dečak je… previše divlji za mene.”
Tog dana, Elvira je slomila dve male duše. Sećam se Laninog zbunjenog pogleda dok su je odvodili, i Leovog očajničkog krika dok je pružao ruke za sestrom. Elvira se nije okrenula. Ušla je u svoj skupi automobil sa svojom novom “lutkom” i otišla.
Godine su prolazile. Lana je odrasla u svetu koji je bio lep i prazan. Imala je najskuplje igračke, najlepšu odeću, najbolje škole. Ali bila je usamljena. Noću je sanjala dečaka sa istim plavim očima, ali nije znala zašto. Osećala je kao da joj nedostaje polovina srca. Elvira nikada nije spomenula Lea. Za nju, on nije postojao.
Za to vreme, Leo je odrastao u sistemu. Selio se iz jedne hraniteljske porodice u drugu, postajući sve tvrđi, sve tiši. Ali nikada nije zaboravio. Slika devojčice sa istim licem kao njegovim bila je jedina stvar koja ga je gurala napred. Zakleo se da će je jednog dana pronaći.
Sa osamnaest godina, napustio je sistem. Radio je najteže poslove, štedeći svaki dinar. Nije tražio porodicu, ni ljubav. Tražio je samo nju. Nakon godina potrage, prateći trag usvajanja, konačno je pronašao adresu. Ogromna vila, okružena visokim zidinama. Dom njegove sestre. Njegov zatvor.
Jednog sunčanog popodneva, stajao je ispred kapije. Nije imao plan. Samo nadu. Pozvonio je.
Vrata je otvorila devojka. Njegova devojka. Njegova sestra. Imala je njegovo lice, njegove plave oči. Gledala ga je, zbunjena, kao da gleda u sopstveni odraz u ogledalu. “Ko si ti?”, upitala je, a glas joj je bio nesiguran.
Leo nije mogao da progovori. Godine potrage, godine samoće, slile su se u taj jedan trenutak. “Lana…”, bilo je sve što je uspeo da izusti. “To sam ja. Leo.”
Pre nego što je ona stigla da reaguje, na vratima se pojavila Elvira. Kada je ugledala mladića, njeno elegantno, negovano lice pretvorilo se u masku čistog užasa i besa. “Gubi se sa mog poseda!”, prosiktala je, stajući ispred Lane kao lavica. “Ne znam ko si i šta hoćeš, ali odlazi pre nego što pozovem policiju!” Okrenula se ka Lani. “Ne slušaj ga, dušo. Ovo je neki prevarant.”
Ali Leo je bio spreman. Znao je da mu neće verovati. Iz svog starog, izlizanog novčanika, izvadio je jednu, jedinu stvar koju je čuvao kao svetinju. Malu, pohabanu polovinu priveska u obliku srca. “Ako je on prevarant,” rekao je Leo, gledajući pravo u Lanu, “onda pitaj sebe zašto ti nosiš drugu polovinu.”
Lana je instinktivno podigla ruku ka lančiću koji je nosila oko vrata od kada zna za sebe. Elvira joj je uvek govorila da je to samo bezvredni komad nakita koji su joj ostavili roditelji. Drhtavim rukama, otkopčala ga je. Polovina srca. Savršeno se uklapala sa njegovom. U tom trenutku, kao da je brana pukla. Sećanja, ne jasna, već kao bljeskovi, osećaji – krik dečaka, osećaj praznine, ruka koju je pustila… Sve je dobilo smisao. Osećaj da joj nedostaje deo duše… to nije bio osećaj. To je bila uspomena.
“Lagala si me,” rekla je Lana, okrećući se ka Elviri, a glas joj više nije bio dečiji. Bio je to glas žene. “Ceo život si me lagala.” “Dala sam ti sve!”, vrisnula je Elvira. “Savršen život! A on? On je niko! Propao bi i povukao bi i tebe sa sobom!”
“Dala si mi zlatan kavez,” odgovorila je Lana mirno. “A on je moja porodica.” Ušla je u kuću. Ali ne da bi ostala. Popela se u svoju sobu, spakovala malu torbu – ne sa dizajnerskom odećom i nakitom, već sa svojim dnevnicima i slikama. Sišla je dole, prošla pored skamenjene Elvire i bez reči izašla napolje.
Uzela je Leovu ruku. Osetila je kako se njihove šake savršeno uklapaju, kao i polovine srca. Dok su odlazili, okrenula se poslednji put i pogledala u vilu. U svoj bivši život. U ženu koja je stajala sama na vratima, okružena bogatstvom i prazninom. Više nije osećala mržnju. Samo sažaljenje.
Otišli su u mali, iznajmljeni stan u kojem je Leo živeo. Nisu imali ništa. Ali su imali jedno drugo. I po prvi put u svom životu, oboje su bili celi.