Zovem se Elma i od svoje pete godine, živim u svetu zvukova, mirisa i dodira. Svetlost je za mene bila samo daleka, maglovita uspomena. Nakon saobraćajne nesreće koja mi je oduzela vid i roditelje, moj život se sveo na tišinu stana i muziku koju sam stvarala na starom klaviru.
Mrzela sam samo jednu stvar u svom mirnom, mračnom svetu: glas mog komšije, Farisa. Bio je novi vlasnik zgrade, arogantni biznismen čiji je grubi, zapovednički glas odzvanjao hodnicima. Svađao se preko telefona, bio je neljubazan prema dostavljačima, a jednom je čak i meni odbrusio da “pazim gde idem sa tim štapom”. Prezrela sam ga. Za mene, on je bio oličenje svega ružnog na svetu – čovek čija je duša bila jednako gruba kao i njegov glas.
A onda se, u mom životu, pojavio drugi glas. Preko lokalne dobrotvorne organizacije, prijavio se volonter da mi čita, dva puta nedeljno. Njegov glas je bio sušta suprotnost. Dubok, topao i pun strpljenja. Nije me tretirao kao invalida. Pričao je sa mnom kao sa jednakom. Čitao mi je romane, poeziju, a nakon čitanja, ostajao bi da razgovaramo.
Nikada ga nisam pitala kako se zove, ni kako izgleda. Nije bilo važno. Za mene, on je bio samo “Glas”. I zaljubila sam se u taj glas. Zaljubila sam se u njegov um, u njegovu dobrotu, u način na koji je umeo da me nasmeje. U svojoj glavi, stvorila sam sliku čoveka koji mu pripada – sigurno je bio lep, sa toplim očima i nežnim osmehom.
Jednog dana, moj lekar mi je saopštio neverovatnu vest. Pojavila se nova, eksperimentalna operacija koja bi mogla da mi vrati vid. Bila je rizična, ali postojala je šansa. Bila sam uplašena. Prva osoba kojoj sam rekla bio je “Glas”. “Treba da pokušaš,” rekao mi je. “Zaslužuješ da ponovo vidiš svet.” Njegove reči su mi dale hrabrost. “Hoću,” rekla sam. “Hoću, jer želim da te vidim.”
Operacija je bila zakazana. Dan pre nego što sam otišla u bolnicu, on je došao poslednji put. “Neću dolaziti dok se ne oporaviš,” rekao je. “Želim da ti, kada otvoriš oči, ja budem prva nova stvar koju ćeš videti.”
Mesec dana kasnije, ležala sam u bolničkoj sobi, a srce mi je lupalo. Došao je dan skidanja zavoja. Doktor mi je polako odmotavao gazu. Prvo, samo svetlost. Zamućena. A onda, polako, oblici. Boje. Lica. Videla sam lice svog doktora, lice sestre. Videla sam svoj odraz u ogledalu. Po prvi put posle dvadeset godina, videla sam svet.
Nekoliko dana kasnije, vratila sam se kući. Moj stan je bio isti, a opet potpuno drugačiji. Hodala sam po njemu, dodirujući poznate stvari, sada ih i videći. Čekala sam. Čekala sam njegov poziv. Čekala sam da mi na vrata zakuca čovek sa najlepšim glasom na svetu.
Danima sam čekala. Svaki put kada bi zazvonilo zvono na vratima, srce bi mi poskočilo, ali to nikada nije bio on. Prošla je nedelja. Pa još jedna. Nada je počela da se pretvara u tugu. Da li me je zaboravio? Da li je sve bila samo igra sažaljenja? Možda, sada kada mogu da vidim, on ne želi da bude viđen.
Jednog popodneva, dok sam izlazila iz stana, sudarila sam se sa nekim na stepenicama. Bio je to Faris, moj arogantni komšija. “Oh, izvinite,” rekla sam, a srce mi se steglo od neprijatnosti. Očekivala sam grubu reč, prekor. Umesto toga, ćutao je na trenutak. A onda je progovorio. “Čuo sam da je operacija uspela, Elma. Drago mi je zbog vas.”
Zaledila sam se. Nije to bio njegov glas. Nije bio onaj grubi, zapovednički ton. Bio je to glas koji sam znala bolje od sopstvenog. Dubok, topao, pun strpljenja. Glas koji mi je čitao poeziju. Glas u koji sam se zaljubila. “Vi…”, prošaputala sam, a svet mi se zavrteo. “To ste vi.”
Faris, moj komšija, moj arogantni neprijatelj, bio je “Glas”. U njegovim očima sam videla stid. “Mogu li da objasnim?”, upitao je. Uveo me je u svoj stan, koji nije bio hladan i sterilan kao što sam zamišljala, već topao i pun knjiga. “Znam šta mislite o meni,” rekao je. “Faris, vlasnik zgrade, je samo uloga. Maska koju nosim. Ljudi očekuju da budem takav – čvrst, nemilosrdan. A ja sam im to i davao. Lakše je nego pokazati ko si zaista.”
Pričao mi je o sebi. O usamljenosti. O tome kako me je mesecima posmatrao, divio se mojoj snazi, mojoj muzici. Hteo je da me upozna, ali se plašio. Plašio se da ću ga, ako me upozna kao Farisa, odmah odbaciti. “Prijavio sam se kao volonter,” rekao je, “da bih mogao da budem samo glas. Da biste upoznali pravog mene, bez predrasuda, bez mog lica, bez mog imena. Hteo sam da vidite moju dušu pre nego što vidite moju fasadu.”
Slušala sam ga, a bes i zbunjenost su se polako topili, pretvarajući se u razumevanje. Gledala sam ga, ovog puta zaista ga gledajući. Iza fasade arogantnog biznismena, videla sam usamljenog čoveka sa najlepšim glasom na svetu. Videla sam dobrotu u njegovim očima, onu istu koju sam mesecima osećala u njegovim rečima. “Zaljubila sam se u tvoj glas,” rekla sam tiho. On se nasmešio, ovog puta iskreno, tužno. “A ja u tvoju dušu.” “Ali mrzela sam tvoje lice,” nastavila sam, a onda sam se i ja nasmešila. “Izgleda da ću morati da se naviknem.” Prišao mi je i, po prvi put, njegova ruka je dodirnula moju. Više nije bio samo glas. Bio je stvaran. I bio je moj.