Zovem se Ana i za tri nedelje se udajem. Vratila sam se u svoju staru porodičnu kuću da završim poslednje pripreme. Kuća je bila tiha otkako je moja majka preminula pre pet godina, a otac Zoran se preselio u manji stan. Dok sam prebirala po starim kutijama u potrazi za “nečim starim, nečim pozajmljenim”, pogled mi je pao na veliku, drvenu kutiju na vrhu ormara. Znala sam šta je unutra.
Pažljivo sam je spustila. Unutra, umotana u svileni papir koji je požuteo od vremena, ležala je venčanica moje majke. Izvadila sam je. Bila je predivna, jednostavnog kroja, sa sitnim biserima ušivenim oko kragne. Obuzela me je tuga, ali i neka čudna radost. Odlučila sam da je probam.
Dok sam stajala ispred ogledala, odevena u san svoje majke, osetila sam čudan, tvrd predmet ušiven u samom porubu haljine. Bilo je neobično. Pažljivo sam malim makazama rasparala nekoliko šavova. Unutra nije bio kamenčić ili zaboravljeno dugme. Bila je to mala, presavijena i voskom zapečaćena koverta.
Srce mi je zalupalo. Prepoznala sam majčin elegantni rukopis. Na koverti je pisalo samo: “Mojoj Ani, ako ikada budeš trebala istinu.”
Drhtavim rukama sam je otvorila. Unutra je bilo pismo.
Draga moja Ana, Ako čitaš ovo, verovatno se spremaš za svoj najsrećniji dan, i moje srce je puno radosti zbog tebe. Ali postoji tajna koju nosim, tajna koju ti dugujem. Čovek kojeg voliš i zoveš ocem, Zoran, je najbolji čovek kojeg sam ikada upoznala. Odgajio te je kao svoju, sa bezgraničnom ljubavlju. Ali on nije tvoj biološki otac.
Zastala sam, a soba je počela da se vrti. Nije moguće. Tvoj pravi otac se zove Ivan. Bio je ljubav mog života. Siromašni slikar, sanjar. Moji roditelji, tvoji baka i deka, bili su bogati i uticajni. Pretili su da će ga uništiti ako me ne ostavi. Naterali su me da se udam za Zorana, dobrog, stabilnog čoveka koji je pristao da me oženi znajući da nosim tuđe dete. Ivanu sam, slomljenog srca, morala reći da ga ne volim. Nestao je, misleći da sam ga izdala. Nikada nije saznao za tebe. Ne tražim od tebe da ga tražiš. Samo želim da znaš da si začeta u velikoj ljubavi. U pismu ćeš naći njegovu poslednju poznatu adresu. Šta ćeš uraditi sa tim, tvoj je izbor. Voli te, mama.
Skliznula sam na pod, venčanica se raširila oko mene kao oblak. Ceo moj život, sve što sam mislila da znam, bila je laž. Zoran, moj tata… nije moj tata? A negde tamo, postoji čovek po imenu Ivan… U tom trenutku, vrata sobe su se otvorila. Ušao je moj verenik, Luka. “Ana, šta se desilo?”, upitao je, videvši me na podu, uplakanu. “Izgledaš kao da si videla duha.”
Pokazala sam Luki pismo. Čitao ga je u tišini, a onda me je samo zagrlio. Nije osuđivao, nije postavljao suvišna pitanja. Samo je pitao: “Šta ti želiš da uradiš?”
Danima sam bila rastrzana. S jedne strane, bio je Zoran, čovek koji me je odgajio, moj tata u svakom smislu te reči. Da li imam pravo da mu slomim srce ovom istinom? Sa druge strane, bio je Ivan, duh iz prošlosti, slikar čija krv teče mojim venama. Da li imam pravo da narušim njegov mir posle toliko decenija?
Na kraju, znala sam. Ne mogu da uđem u brak, u novi život, sa ovolikom tajnom. Morala sam da saznam. Luka i ja smo seli u auto i krenuli na adresu iz pisma – u mali, primorski grad udaljen stotinama kilometara.
Adresa nas je odvela do starog ateljea, stisnutog između ribarskih kuća. Vrata su bila otvorena. Unutra, okružen platnima, stajao je starac. Bio je to Ivan. Njegov atelje je bio hram posvećen jednoj ženi – mojoj majci. Na desetinama slika, naslikanih po sećanju, bio je njen lik.
“Vi ste Ivan?”, upitala sam, a glas mi je drhtao.
Okrenuo se. Kada me je ugledao, četkica mu je ispala iz ruke. Gledao je u mene kao da vidi duha. “Vi… neverovatno ličite na nekoga koga sam poznavao.”
Pokazala sam mu malu sliku moje majke koju sam ponela. “Ostavila mi je pismo,” rekla sam. “Ja sam njena ćerka. I vaša.”
Oči su mu se napunile suzama. Nije znao da postojim. Plakao je, od tuge za izgubljenim vremenom, ali i od radosti.
Najteži deo je tek sledio. Morala sam da kažem Zoranu, čoveku kog sam zvala “tata”. Sela sam sa njim, dala mu pismo i ispričala mu sve. Slušao je mirno. Kada sam završila, samo je duboko uzdahnuo.
“Znao sam, Ana,” rekao je tiho.
Bila sam u šoku.
“Tvoja majka mi je sve ispričala pre nego što smo se venčali. Pristao sam da te odgajim kao svoju. Bila si moja od prvog dana.” Pogledao me je, a u očima mu je bila sva ljubav ovog sveta. “Ti jesi moja ćerka. Krv ne čini oca. Ljubav da.”
Moje venčanje je bilo ispunjeno suzama radosnicama. U prvom redu su sedela dva oca. Ivan, moj biološki otac, koji me je sa osmehom posmatrao. I Zoran, čovek koji me je odgajio, koji me je ponosno odveo do oltara.
Moja porodica nije bila slomljena. Postala je veća, složenija i bogatija za jednu ljubav više.