Sama sam donela dvoje dece kući iz porodilišta — moj muž ih je prokleo, pljunuo i pobegao.

Sama sam donela dvoje dece kući iz porodilišta — moj muž ih je prokleo, pljunuo i pobegao.

„Anna Sergeyevna, dokumenti su spremni. Ko će vas pratiti kući?” upitala je medicinska sestra nežno, očiju skenirajući krhku ženu čije je bledo lice bilo osenčeno tamnim kolutovima.

„Ja… ja ću se snaći sama,” odgovorila je Anna, pokušavajući da zvuči samouvereno.

Sestra ju je zabrinuto pogledala. Prošla je nedelja dana od teškog porođaja, a još uvek nije bilo nikoga pored nje. Njen muž se nije pojavio nijednom. Samo kratak telefonski poziv: „Ne gubi vreme na mene.”

Anna je pažljivo uzela Lizu u naručje, ljuljajući bebu u pregibu lakta. Medicinska sestra joj je pomogla sa drugom bebom—Mityom. Dva sićušna zavežljaja, dva nova života za koja je sada bila potpuno odgovorna. Prebacila je torbu preko ramena, stežući paket pelena u pregibu druge ruke.

„Jeste li sigurni da možete sve da ponesete?” sestra je i dalje oklevala. „Da pozovem taksi?”

„Nema potrebe. Autobuska stanica nije daleko.”

Nije daleko. Samo kilometar kroz snežne februarske ulice, sa dvoje novorođenčadi i koncima koji su boleli sa svakim korakom. Ali nije imala koga da pita za pomoć. Novac koji je imala ne bi pokrio ni taksi—tek toliko za mleko i hleb do kraja meseca.

Njena koraka su bila mala i oprezna. Vetar je šibao pahulje po njenom licu, torba joj je vukla ruku, a leđa su je bolela. Ali kroz tanke pokrivače, osećala je toplinu svoje dece—bila je toplija od bilo kog kaputa.

Na autobuskoj stanici je morala da čeka. Prolaznici su žurili, štiteći se od vetra. Niko nije ponudio pomoć, samo radoznale poglede— mlada žena, sama, sa dvoje dojenčadi. Kada je autobus stigao, starija žena joj je pomogla da uđe i ustupila joj sedište.

„Idete kod muža?” upitala je žena.

„Da,” slagala je Anna, spuštajući pogled.

Duboko u sebi, još uvek se nadala da se Ivan samo uplašio. Da će, kada vidi svoju decu, shvatiti svoju grešku. Da će ih prihvatiti, voleti. Pričali su o tome, pravili planove. Pre dve godine, kada ju je zaprosio, rekao je: „Želim sina i ćerku, baš kao ti.” Sudbina im se osmehnula—dobila je oboje odjednom.

Dom ju je dočekao šupljom tišinom i ustajalim vazduhom. Prljavo posuđe u sudoperi, opušci u tegli na stolu, prazne flaše. Pažljivo je položila bebe na kauč, postavivši ga čistim peškirom. Otvorila je prozor da uđe svež vazduh i trgnula se od bola u stomaku.

„Ivane?” pozvala je. „Kod kuće smo.”

Iz spavaće sobe se začulo šuškanje. Ivan se pojavio, stežući svoj bade-mantil. Njegov pogled je prešao preko beba, torbi, Anne—odsutan, hladan. Kao da gleda strance.

„Bučni,” promrmljao je, klimajući glavom ka usnulim blizancima. „Kladim se da su plakali celu noć?”

„Dobri su,” prišla mu je, pokušavajući da pronađe trag topline. „Jedva da plaču. Mitya samo kad je gladan, a Liza je uvek tako tiha. Vidi, tako su lepi…”

Ivan se povukao. Nešto poput gađenja—ili straha—bljesnulo mu je u očima.

„Znaš, razmišljao sam…” počeo je, trljajući vrat. „Ovo nije za mene.”

„Šta?” Anna se zbunjena zaledila.

„Deca, pelene, stalno plakanje. Nisam spreman.”

Anna ga je zapanjeno gledala. Kako neko može biti nespreman za sopstvenu decu? Devet meseci. Znao je devet dugih meseci da dolaze.

„Ali rekao si—”

„Promenio sam mišljenje,” slegnuo je ramenima, kao da priča o telefonu koji više ne želi. „Još sam mlad. Želim da živim svoj život, a ne da se petljam s pelenama.”

Prošao je pored nje, izvlačeći sportsku torbu iz ormara i počeo da je puni odećom—majicama, farmerkama—bez imalo brige.

„Ti… ti odlaziš?” njen glas je zvučao daleko, nepoznato.

„Odlazim,” klimnuo je, ne gledajući je. „Ostajem kod Seryoge neko vreme, rešićemo kiriju kasnije.”

„A mi?” Anna nije mogla da veruje šta čuje.

Zakopčao je torbu i konačno je pogledao—iritirano, kao da je postavila glupo pitanje tokom važnog sastanka.

„Ti ostani ovde. Mesto je na tvoje ime. Neću se mučiti s starateljstvom. Neću plaćati alimentaciju—tvoj je izbor bio da se porodiš, sada je tvoj problem.”

Prišao je kauču. Mitya je otvorio oči—tamne, baš kao očeve. Beba nije plakala. Samo je gledala čoveka koji mu je dao život, a sada ga se odricao.

„Ne želim ih,” promrmljao je Ivan, okrećući se. „Završio sam s ovom ulogom.”

Pljunuo je na pod pored kauča, zgrabio torbu i kaput, i otišao, zalupivši vratima za sobom. Prozori su se zatresli. Liza je počela tiho da plače, kao da je razumela šta se upravo dogodilo.

Anna je polako klonula na pod. Osećala se kao da se u njenim grudima otvorila provalija, gutajući sve osim straha. Bila je sama. Sa dvoje beba. U kući sa šporetom na drva i skromnom porodiljskom naknadom.

Liza je plakala glasnije. Mitya se pridružio—dva glasa postala su jedna očajna molitva. Kao probuđena iz noćne more, Anna je dopuzala do kauča, uzela ih oboje u naručje i čvrsto ih držala. Njihova sićušna tela, njihova poverljiva bespomoćnost—to je sada bila njena jedina stvarnost.

„Ššš, moji dragi,” šapnula je, nežno ih ljuljajući. „Bićemo dobro. Nikada vas neću ostaviti.”

Napolju, vetar je šibao snežne vihore. Sunce je zašlo ispod horizonta. To je bila prva od mnogih noći koje će prebroditi zajedno. Bez njega. Bez onoga koji je trebao da podeli ovaj teret. Kada je sat pokazao 3 ujutru, Mitya je konačno zaspao. Liza je zadremala ranije, topla i nahranjena. Anna ih je položila u improvizovanu kolevku—staru kutiju od mikrotalasne obloženu vunenim ćebetom. Šporet je skoro dogoreo; trebalo je još drva, ali nije imala snage da ustane.

„Preživećemo,” šapnula je u tamu, kao da izgovara čini. „Preživećemo.”

Ta fraza postala je njena mantra za godine koje su dolazile.
„Bako Klava, Mitya neće da jede kašu!” petogodišnja Liza je utrčala u dvorište, njene kikice veselo poskakujući dok se kretala. „Kaže da je gorka!”

„Nije gorka,” stara žena je namestila maramu i obrisala ruke o kecelju. „To je heljda, dušo. Tako treba da bude. Gde ti je brat?”

„U šupi. Naljutio se,” odgovorila je Liza, odmahujući glavom.

Klavdiya Petrovna je uzdahnula. Anna je otišla u noćnu smenu na farmu, menjajući bolesnu mlekaricu. Deca su ostala kod komšinice koja im je, tokom protekle tri godine, postala kao druga majka. U početku, selo ju je osuđivalo—nije mogla da zadrži muža, osramotila je porodicu—ali su je na kraju prihvatili: vredna, nikada se nije žalila, odgajala je decu u čistoći i redu.

„Hajde da idemo da razgovaramo s našim malim tvrdoglavkom,” rekla je Klavdiya Petrovna, uzevši Lizu za ruku.

Mitya je sedeo na prevrnutoj kanti, bockajući zemlju štapom. Mršav, skoro ćelav—nakon epidemije vaši u vrtiću, Anna je obrijala glave svim dečacima. Liza je zadržala svoje pletenice—plakala je tri dana kada je majka pokušala da ih ošiša.

„Mladiću, zašto si ostavio sestru da doručkuje sama?” upitala je starica dok je sedala na panj pored njega.

„Ona kaša je gadna,” promrmljao je dečak. „Gorka je.”

„Znaš li šta tvoja mama želi?” Klavdiya Petrovna mu je nežno prešla rukom preko razbarušene kose. „Želi da odrasteš zdrav. Ona razgovara s kravama na farmi, sakuplja mleko, zarađuje novac da bi ti imao šta da jedeš. A ti dižeš nos.”

Dečak ju je pogledao, uzdahnuo i ustao.

„Dobro, poješću. Ali mogu li s hlebom?”

„Naravno—s hlebom, puterom i slatkim čajem,” složila se Klavdiya.

Te večeri, Anna se vratila kući—umorna, očiju crvenih od nedostatka sna, ali nasmejana. U platnenoj torbi bili su konzerva mleka, vekna hleba i kesa karamela.

„Mama!” deca su potrčala ka njoj, obmotavši se oko njenih ruku.

„Moji slatkiši,” kleknula je i čvrsto ih zagrlila. „Kako je bilo bez mene?”

Liza je neprestano ćaskala—o mački koja je dobila mačiće, o novoj haljini koju je baka Klava sašila od njene stare, o tome kako Mitya nije hteo da jede kašu, ali je na kraju sve pojeo.

„Uskoro će biti priredba u vrtiću,” završila je, hvatajući dah. „Za mame i tate.”

Anna se zaledila, gledajući u svoju ćerku. Devojčica je nevino zurila nazad, ne shvatajući bol koji je upravo nanela.

„Vi nemate tatu,” rekla je tiho.

„Zašto ne?” Liza je nagnula glavu, zbunjena. „Sasha Petrov ima tatu, kao i Marina. Čak i Kolya, onaj hromi dečak koji sve tuče, ima ga. Zašto mi nemamo?”

„Vaš tata…” Annin glas je bio tih, ali čvrst. „Otišao je kada ste se rodili. Nije želeo da bude deo našeg života.”

„Znači, ne voli nas?” Mityine oči su se napunile suzama.

„Ne znam, dušo,” pomilovala je njegovu kratko ošišanu glavu. „Ali ja vas volim. Za sve. Za svakoga od vas.”

Te noći, deca su plakala—ne od gladi ili bola, već od spoznaje da nešto važno nedostaje. Anna je ležala između njih, grleći ih oboje, i počela da priča priče—ne o prinčevima i kraljevstvima, već o malim šumskim životinjama koje su bile srećne i bez oca, jer su imale brižnu majku zečicu.

„Šta znači ‘odbijen’?” Annin glas je drhtao od gneva, a pesnice su joj bile stisnute tako jako da su joj zglobovi pobeleli.

Alla Viktorovna, punačka žena sa vatrenocrvenom kosom, nervozno je prelistavala papire.

„Anna Sergeyevna, morate razumeti—mesta u letnjem kampu su ograničena. Prioritet imaju oni kojima je zaista potrebno.”

„To smo mi! Ja ih odgajam sama!”

„Formalno, imate dva posla. Vaš prihod je iznad egzistencijalnog minimuma.”

„Pa šta da radim?” Anna je zaplakala. „Da dam otkaz na jednom? Jedna plata neće nahraniti tri osobe!”

Administratorka je uzdahnula i skinula naočare.

„Anna, zaista saosećam. Ali odluku donosi komisija, ne samo ja. Postoje porodice u još gorim uslovima—više dece, deca s invaliditetom…”

„Njihov otac ih je napustio. Ni dinara alimentacije. Radim kao mazga samo da bi imali šta da jedu!” Annino grlo se ponovo steglo.

Alla je ćutala, a zatim je otišla do ormarića i izvukla fasciklu.

„Postoji još jedna opcija,” rekla je tiho. „Mesta u kampu za decu iz jednoroditeljskih porodica, ako jedan roditelj radi tamo. Trebaju nam pomoćnici u kuhinji.”

„Prihvatam,” rekla je Anna brzo. „Bilo kakav posao.”

„To je zvanično odmor sa vašom decom, ali u stvarnosti—to je težak posao,” upozorila je administratorka.

„Mogu ja to. Uzeću godišnji odmor tokom tih dana.”

I tako su Mitya i Liza prvi put videli more—zahvaljujući socijalnom vaučeru, dok je njihova majka prala sudove i ljuštila povrće u pionirskom kampu „Lastavica”. Vredelo je—vratili su se preplanuli, jači. Mitya je porastao pet centimetara, Liza je naučila da pliva. Što je najvažnije—prestali su da pitaju za oca.

„Sidorove, jesi li bez mozga?” Liza je stala između šestaka i svog brata, nogu raširenih. „Pipni ga ponovo i dobićeš svoje!”

Sidorov, mršavi dečak sa crvenim licem, podsmrehnuo se.

„Šta, kriješ se iza sestrine suknje, Mitya? Mamin dečko!”

„Ostavi ga na miru,” Liza je zarežala, stisnutih pesnica.

Mitya je ćutao, zureći u zemlju. Modrica mu je oticala na licu, usna mu je krvarila. Sa deset godina, još uvek je bio najmanji u razredu—mršav, anksiozan, uvek s knjigom.

„Bez oca,” Sidorov mu je pljunuo pred noge. „Nema oca, nema mozga.”

Liza je instinktivno zamahnula rukom, koja je sletela na njegov obraz tako jako da se zateturao. Na sekundu je trepnuo u šoku, a zatim pokušao da uzvrati—ali nije uspeo. Mitya je poleteo kao mali torpedo, zarakavši se u njegov stomak. Sidorov je zastenjao i savio se. Blizanci su, bez reči, pobegli.

Zaustavili su se tek kod stare pumpe za vodu, zajapurenih obraza, teško dišući.

„Zašto si uskočio?” Liza se okrenula bratu.

„Želeo sam da te zaštitim,” promrmljao je Mitya, brišući krv sa obraza. „Bilo je zbog mene.”

„Idiot,” Liza je frknula, vadeći maramicu i kvasivši je na pumpi. „Evo, drži ovo na usni.”

Sedeli su u tišini na zarđaloj cevi. Padalo je veče. Negde u selu, krave su se vraćale kući.

„Mama će se naljutiti,” konačno je rekao Mitya. „Predavaće nam.”

„Neće se naljutiti,” Liza je odmahnula glavom. „Razumeće. Uvek razume.”

I Anna ih je zaista dočekala mirno. Obradila je Mityinu usnu, pritisnula hladan peškir na modricu, slušala Lizino ispričavanje bez daha. Zatim je rekla:

„Ponosan sam na vas. Zauzeli ste se jedno za drugo.”

„Ali tući se je pogrešno,” rekao je Mitya nesigurno.

„Da, tući se je pogrešno,” složila se Anna. „Ali dozvoliti da neko povredi one koje volite je gore.”

Zagrlila ih je—više ne malu decu, već tinejdžere na pragu novog života. Njena nada. Njen smisao. Njeno srce, podeljeno na dva dela.

„Mama, da li je tata zaista bio loša osoba?” Mitya je iznenada upitao.

Anna se trgnula. Prošlo je mnogo vremena otkako su pričali o njemu. Njegovo sećanje je bledelo, postajući senka.

„Ne,” odgovorila je polako. „Nije bio loš. Samo slab. Plašio se odgovornosti.”

„Gde je sada?” Liza ju je pogledala.

„Ne znam, dušo. Negde u gradu, možda. Možda je osnovao novu porodicu.”

„Ne treba mu mi?” Mitya se igrao rubom majice.

„Ali mi trebamo jedni drugima,” rekla je Anna čvrsto. „To je dovoljno.”

Nije spavala te noći. Deca su odrastala, a njihova pitanja su postajala teža. Znala je da će doći trenutak — pre ili kasnije — kada će morati da znaju celu istinu, bez ublažavanja, bez ulepšavanja. O tome kako ih je njihov otac napustio od prvog dana. Kako je pljunuo pored njihove kolevke. Kako je otišao ne osvrćući se.

Ali sada su imali samo deset godina, i njihov svet se još uvek mogao zaštititi malo duže.

Godine su prolazile.

Liza ga je prva ugledala. Čovek je tumarao pored školske ograde, prebacujući se s noge na nogu, skenirajući gomilu učenika. Njegova jakna je bila iznošena, kosa razbarušena i sedela, a obrazi nezdravo rumeni. Ali nešto u njegovim crtama—oblik obrva, linija brade—učinilo je da se unutra napne.

„Mitya,” povukla je brata za rukav. „Pogledaj.”

Mitya je podigao pogled sa svoje knjige, pratio njen pogled. Njegove oči—baš kao čovekove pored ograde—raširile su se.

„To je…” počeo je, ali se zaustavio.

Čovek ih je primetio. Lice mu se trznulo—obrve su mu se podigle, oči raširile, usne su se razdvojile kao da će progovoriti, ali reči su mu se zaglavile. Napravio je oklevački korak napred, podižući ruku—bilo u znak pozdrava ili odbrane od sopstvenih demona.

„Zdravo,” glas mu je bio promukao. „Vi ste… Liza i Mitya, zar ne? Annina deca?”

Oni su ćutali. Deset godina—čitav životni vek—delilo ih je od ovog čoveka. Trinaest godina pitanja bez odgovora.

„Ja sam vaš otac,” konačno je rekao kada je tišina postala nepodnošljiva. „Ivan.”

„Znamo,” odgovorila je Liza hladno, instinktivno stajući ispred brata. „Šta hoćeš?”

Ivan se trgnuo, kao da mu je njeno pitanje nanelo fizički bol.

„Samo sam hteo da pričam. Da vas vidim. Ja… U poslednje vreme mnogo razmišljam.”

Glas mu je bio dalek, kao da dolazi s dna bunara. Mirisao je na alkohol i jeftine cigarete. Njegove sive oči—iste koje je Mitya nasledio—imale su pasju pokornost.

„Mama je kod kuće,” konačno je rekao Mitya. „Ako želiš da pričaš, idi kod nje.”

„Došao sam da vidim vas,” Ivan je prišao bliže. „Samo da pričam. Da znam kako… živite.”

„Bez tebe,” Liza je oštro rekla, stojeći visoko kao straža na kapiji zamka. „Odrastamo bez tebe. Zašto se pojavljuješ sada? Prošlo je trinaest godina.”

Ivanova ramena su se slegnula. Nije ovo očekivao—ne ovu hladnoću, ne ovu brutalnu iskrenost od deteta.

„Znam da sam kriv,” promrmljao je. „Znam da nemam pravo da tražim bilo šta… Ali život me je udario jako, iznova i iznova. Izgubio sam sve—posao, dom, zdravlje. I sada se pitam… možda nije prekasno? Možda bih mogao bar da vas upoznam?”

Glas mu je drhtao, kao struna nategnuta previše čvrsto. Mitya je zurio u svoje cipele, stežući rub jakne. Videti oca takvog bilo je kao gledati pticu kako pada s grane, ali i dalje diše. Liza je ostala nepokolebljiva—svaki delić nje zračio je odlučnošću.

„Video si nas,” rekla je ravnomerno. „Prepoznao si nas. Sada idemo kući. Mama nas čeka.”

„Čekajte,” Ivan je ispružio ruku, kao da pokušava da ih zaustavi. „Zaista… Možda bismo mogli da se viđamo ponekad? Mogao bih da vas pokupim iz škole, pomognem—”

„Znaš li uopšte koji smo razred?” Liza je suzila oči. „Gde živimo? Šta volimo? U čemu smo dobri? Zbog čega se brinemo?”

Svako pitanje bilo je udarac—svako je bilo gorući podsetnik na sve što je propustio. Ivan je spustio pogled.

„Ne znaš ništa o nama,” nastavila je, glas joj je drhtao od suzdržanog besa. „I nemaš pravo da se pojaviš kao da se ništa nije desilo. Kao da ti nisi bio taj koji je pljunuo pored naših kolevki!”

„Liza!” Mitya se povukao, očiju širom otvorenih. „Kako to znaš?”

„Mama mi je rekla kad sam pitala,” Lizin glas je bio stabilan, a oči su joj bile uprte u Ivana. „Otišao si ne osvrćući se. Ona je ostala. Sama sa dvoje beba, bez novca, bez pomoći. I uspela je. Bez tebe.”

„Bio sam mlad…” promrmljao je Ivan. „Neiskusan. Uplašen od odgovornosti.”

„A ona?” Liza je nagnula glavu. „Imala je dvadeset i šest godina. Ali nije se uplašila.”

Ivan je pognuo glavu još niže, ramena su mu se slegla pod težinom svih tih godina, svih grešaka, sve te tišine.

„Ti si nam stranac,” rekao je Mitya tiho, ali čvrsto. „Potpuni stranac.”

„Izdao si nas,” dodala je Liza, glasom poput čelika.

Okrenuli su se i otišli, naslonjeni jedno na drugo, kao što su uvek radili kada bi se svet činio opasnim. Ivan ih je gledao kako odlaze, i po prvi put u godinama, prave suze su mu se pojavile u očima.

Kada su ušli u kuću, Anna je znala da se nešto dogodilo. Mityino bledo lice i Lizino ukočeno držanje ispričali su priču. Miris sveže pečene pite od jabuka još uvek je lebdio u kuhinji—upravo ju je izvadila iz rerne.

„Šta se desilo?” Anna je obrisala ruke o peškir, prilazeći im.

„Tata je svratio,” izlanuo je Mitya. „Do škole.”

Anna se zaledila. To ime—ono koje su izbegavali godinama—visilo je u vazduhu kao olujni oblak.

„Ivan?” Ime, dugo zakopano u njenom sećanju, jedva joj je izletelo iz usta. Kolena su joj drhtala. „Zašto je došao?”

„Počeo je da priča kako ga je život slomio,” Liza je frknula. „Izgubio sve, sada se setio nas. Hteo je da nas ‘upozna’.”

„A šta ste mu…” Anna je klonula u stolicu, prstima čvrsto isprepletenim da prestanu da drhte. „Šta ste mu rekli?”

„Istinu,” Mitya ju je pogledao u oči. „Da nam on nije niko. Da se izdaja ne može poništiti.”

Anna je prekrila lice rukama. Unutra, oluja je besnela—bes na Ivana što se pojavio posle svih ovih godina, strah za svoju decu, i čudno olakšanje što je još uvek živ i seća ih se.

„Hej,” Lizina topla ruka se smestila na njeno rame, čvrsta i utešna, kao da je već odrasla. „Ne brini. Snašli smo se. Rekli smo sve što je trebalo da se kaže.”

„Žao mi je,” Anna ih je pogledala crvenim očima. „Žao mi je što ste morali da prođete kroz to. Uvek sam se plašila ovog dana, ali… nisam mislila da će doći tako brzo.”

„Brzo?” Mitya se gorko nasmejao. „Prošlo je trinaest godina!”

„Za mene, to je još uvek juče,” Anna je priznala tiho. „Svaki dan se oseća kao juče. Bojala sam se da će se vratiti. I bojala sam se da neće.”

„Da li si… želela da se vrati?” Liza je upitala nežno.

Anna je dugo ćutala, proučavajući njihova lica. Videla je Ivanove crte u njima—oblik očiju, krivinu brade—ali njihove duše su bile drugačije. Jače. Ljubaznije. Celovite.

„Ne,” konačno je rekla. „Nisam želela da se vrati. Jer bez njega, postali smo bolji. Jači. Prava porodica.”

Zagrlili su se—tri tela, tri srca kucaju kao jedno.

„Možda će doći ovde,” rekla je Anna kada su se razdvojili.

„Pa šta onda?” Mitya je upitao.

„Onda ćemo reći istu stvar koju ste vi rekli,” Anna je stala uspravno. „Da je stranac. Da smo živeli bez njega. Da je prekasno.”

Došao je sledećeg jutra. Doručkovali su kada je neko zakucao—stidnljivo, nespretno. Anna je ustala, ispravila bluzu, ispravila ramena.

„Ja ću otvoriti,” rekla je.

Ivan je stajao na vratima—iscrpljen, ostareo, s tamnim kolutovima ispod očiju i preuranjenom sedom kosom. Mirisao je na jeftin kolonjsku vodu—očigledno je negde isprosio košulju i čak je ispeglao. Obrazi su mu bili obrijani, kosa počešljana. Ali bore oko očiju, izbočene vene na slepoočnicama i nezdrava boja kože otkrivale su istinu.

„Zdravo, Anya,” glas mu je podrhtavao, kao škripava vrata.

Anna ga je proučavala kao artefakt u muzeju—znatiželjno, odsutno. Čudno je kako je ovaj čovek nekada bio centar njenog sveta, a sada se osećao ništa poznatije od stranca u autobusu.

„Zašto si došao?” upitala je hladno. „Deca su ti već sve rekla juče.”

„Hteo sam da razgovaram s tobom,” on se nelagodno prebacio. „Samo s tobom, Anya. Ozbiljno.”

„O čemu?” prekrstila je ruke.

„O svemu,” prišao je korak napred. „O tome kako sam upropastio. Potraćio trinaest godina. Probudio se jednog dana i nemam ništa. Ni dom, ni porodicu…”

„I setio si se dece?” podigla je obrvu. „Kako zgodno.”

„Nije tako!” podigao je glas, a zatim ga stišao. „Izvini. Ozbiljan sam… Shvatio sam koliko sam pogrešio. Želim da popravim. Pomoći ću, slati novac—”

„Odakle?” nasmešila se sumorno. „Zar nisi rekao da nemaš ništa?”

„Zaradiću,” stao je uspravnije. „Mogu da radim. Nisam potpuno izgubljen.”

Anna nije ništa rekla, proučavajući ga. Ovo nije bio isti čovek kojeg je nekada poznavala. Videla je putovanje—od bezbrižne mladosti do kukavice, do očajnog lutalice.

„Oni ti neće oprostiti,” konačno je rekla. „Možda ja hoću. Jednog dana. Ali oni—nikada.”

„Zašto?” izgledao je iskreno povređen.

„Zato što znaju sve,” Anna je podigla bradu. „Ne zato što se sećaju. Bili su premladi. Ali ja sam im rekla. O tome kako si pljunuo pored njihovih kolevki. Kako si rekao da ti ne trebaju. Kako si otišao ne osvrćući se.”

Ivan je probledio, kao duh.

„Anya, nisam razmišljao… bio sam pijan… nisam razumeo—”

„Ali ja jesam,” prekinula ga je. „Svake sekunde svake godine. Kada je Mitya imao upalu pluća i sedela sam tri noći menjajući obloge. Kada je Liza slomila ruku, a ja nisam imala novca za taksi, pa sam je nosila dva kilometra. Kada sam radila više poslova samo da bi bili siti i obučeni.”

Govorila je mirno, kao da nabraja činjenice—ono što je bilo, ono što jeste, ono što će biti.

„Vanya,” prvi put je upotrebila njegovo ime, „ne pripadaš ovde. Ne mrzim te. Samo sam umorna. I… zahvalna.”

„Zahvalna?” namrštio se.

„Što si otišao,” odgovorila je. „Da si ostao, moglo je biti gore. Za sve nas. Ali ti si otišao. I mi smo rasli. Postali smo bolji.”

„Anya, daj mi šansu,” posegnuo je. „Pokušaću. Pomoći ću. Ja ću—”

„Mama, jesi li dobro?” Mitya je stajao na vratima, Liza iza njega. Okružili su je, zaštitnički.

„Dobro sam,” položila je ruku na svako rame. „Ivan je samo odlazio.”

Zaledio se, suočen s neprobojnim zidom. Žena s finim borama oko očiju i dvoje dece koja su nosila njegove crte—iste obrve, jagodice, oči—ali s dušama potpuno stranim njemu. Stali su rame uz rame, formirajući ljudski štit. Prava porodica, iskovana u teškoćama. Bez njega.

„Nema o čemu da se priča,” rekao je Mitya, očiju mirnih.

„Izbrisao si nas iz svog života,” Lizin glas je odzvanjao kao zategnuta struna. „Sada je red na nas.”

Ivan je pognuo glavu. Polako se okrenuo. Otišao je niz prašnjavi put—pognut, ostareo, sam.

Anna ga je gledala kako odlazi, i po prvi put u godinama, osetila se slobodnom. Kao da je poslednja nit koja ju je vezivala za prošlost pukla.

„Hajde,” rekla je, grleći svoju decu. „Pita se hladi.”

Ušli su unutra, zatvorili vrata. Seli za sto—samo njih troje, kao i uvek. Čaj se pušio u šoljama, pita od jabuka ispunila je sobu svojim toplim mirisom. Napolju, čavke su plesale na staroj topoli, a sunčeva svetlost je prodirala kroz čipkane zavese.

„Mama,” Liza je naslonila glavu na Annino rame, „jesi li tužna?”

„Ne,” Anna je poljubila ćerkino, a zatim sinovljevo čelo. „Nisam sama. Imam vas. I vi imate mene. To je dovoljno.”

Jeli su pitu i pričali o svakodnevnim stvarima—školi, planovima za vikend, i novorođenim teladima na farmi.

O stvarnom životu. Onom koji su izgradili zajedno. Svojim rukama.