Ulice Čikaga te zime bile su surove – vetar je rezao kroz uličice kao staklo, a sneg se pretvarao u prljavu kašu do podneva. Među zaboravljenima, pored kontejnera i ispod mostova, bio je i čovek kog su svi zvali samo „bradati sa 3. ulice“.
Njegovo pravo ime bilo je Thomas. Nekada najbolji mehaničar u komšiluku, sada čovek bez doma i bez nogu, prepušten samom sebi. Nije prosio. Samo je vozio stara kolica i ćutao.
Jedne noći ugledao je dečaka. Mršav, bosonog, sklupčan u kartonskoj kutiji, vukao se do reda za hleb koristeći samo laktove.„Sve u redu, klince?“ pitao je Thomas, zaustavljajući kolica.
„Ne mogu da hodam,“ promrmljao je dečak. „Izgubio sam štake… a u skloništu kažu da sam premali za kolica.“Te noći Thomas nije mogao da zaspi. A ujutru je doneo odluku.
„Treba ti ovo više nego meni,“ rekao je i izvukao se iz kolica, spuštajući se na hladan beton. „Uzmi. I idi što dalje od ovih ulica.“Dečak je drhtao dok je hvatao ručke. „Kako ćeš ti sada?“
„Imaću ruke. Ti još imaš snove. Nemoj ih baciti.“Dečak je samo prošaputao: „Zovem se Eli.“„Ja sam Thomas,“ rekao je i nasmejao se. „Sada idi pre nego što se predomislim.“Eli je otišao – ali nikada nije zaboravio.
Pet godina kasnije, sada sa 14 godina i nakon terapija i operacija koje su mu omogućile da hoda, Eli se vratio na istu ulicu. Tražio je tog čoveka. Svaki prolaznik, svaki radnik u narodnoj kuhinji. Sve dok mu jedna starica nije rekla: „Potraži ispod Wabash mosta. Možda je tamo.“
Ispod mosta, među starim kolicima i kartonima, ugledao je čoveka sa sedom bradom, umornog ali živog.„Thomas?“ upitao je tiho.Čovek se okrenuo, oči su mu zatreperile.„Ja sam Eli,“ rekao je dečak, ovog puta stojeći na svojim nogama. „Došao sam da ti vratim ono što si mi dao.“
Thomas je dugo ćutao, gledajući dečaka kao da gleda čudo. „Ti hodaš,“ rekao je napokon.„Zahvaljujući tebi,“ odgovorio je Eli i spustio se na kolena da mu pokaže nove cipele. „Sve je počelo onog dana kad si mi dao kolica.“
Iz ranca je izvukao nova, sjajna invalidska kolica. „Ova su tvoja. Kupio sam ih od svoje prve stipendije.“Thomas je pogledao u kolica, pa u dečaka, i suze su mu napunile oči. „Nisam mislio da ću ih ikada više imati.“
„Zaslužio si ih,“ rekao je Eli. „Ti si me gurnuo u život kad sam bio izgubljen. Sada je red na mene.“Pomogao mu je da sedne. Thomas je osetio koliko je udobno, koliko je glatko sve radilo, a onda je nasmejano promrmljao: „Bolje nego moja stara krntija.“
Narednih nedelja Eli je dolazio svakog dana. Donosio mu hranu, pomagao da pronađe sigurno sklonište, i konačno ubedio gradski centar za socijalnu pomoć da Thomas dobije smeštaj.
„Mislio sam da je svet zaboravio na mene,“ rekao je Thomas jednog dana, dok su sedeli ispred novog doma.„Nije,“ odgovorio je Eli. „Svet ti je vratio ono što si ti njemu dao – samo je trebalo da ja porastem dovoljno da to uradim.“
Na proleće su zajedno otišli do male garaže na periferiji gde su organizacije za rehabilitaciju ponudile Thomasa posao – da popravlja kolica i učvršćuje ramove za druge ljude sa invaliditetom.„Mogu opet da radim,“ rekao je, a glas mu je bio pun ponosa.Eli je klimnuo. „Znao sam da možeš.“
Na kraju dana, dok je sunce zalazilo iza čeličnih konstrukcija mosta, Eli i Thomas su sedeli jedan pored drugog. Nisu govorili ništa – nisu ni morali. To je bio trenutak zatvorenog kruga, dokaz da dobrotu ne može da pojede ni hladna ulica ni zaborav.