U mom odeljenju uvek se izdvajala jedna učenica — Ema. Bila je tiha, povučena, ali neverovatno pametna devojčica. Znala je odgovore na najteža pitanja, rešavala je zadatke brže od drugih i čitala je tako kao da svaku reč upija srcem. Ali ni sa kim se nije družila, držala se po strani.
Drugovi iz razreda su je izbegavali: svi su znali da je iz siromašne porodice. Zadirkivali su je, ismevali njenu staru odeću. Kao njena učiteljica, Jasna, trudila sam se da je zaštitim, ali najviše me je brinulo nešto drugo. Svakog dana posle časova, devojčica nije žurila kući.
Otišla bi u dvorište iza škole, sela pod stari hrast i dugo pisala u sveskama, rešavala zadatke, čitala udžbenike. A onda – radila je ono od čega mi je jednog dana zastao dah: devojčica je kopala rupu i zakopavala u nju svoje knjige i sveske, pažljivo ih prekrivajući zemljom i lišćem.
To se ponavljalo iz dana u dan. Gledala sam je kroz prozor učionice, a srce mi se slamalo. Kakva je to tajna terala dete da krije svoje znanje kao da je zločin?
Konačno, jednog dana, nisam više mogla da izdržim. Prišla sam joj dok je klečala pored rupe.
— “Zašto to radiš, Ema?”, upitala sam, trudeći se da govorim što mekše.
Devojčica se zaledila. Privila je sveske na grudi kao da su blago. Oči su joj bile pune straha, mislila je da je u nevolji.
— “Učiteljice, ja…”, počela je, a glas joj je drhtao.
— “Nećeš biti kažnjena,” rekla sam joj. “Samo želim da razumem.”
Pogledala me je svojim krupnim, tužnim očima i tiho odgovorila. Od njenog odgovora, ostala sam u šoku.
— “Tata ne sme da ih vidi. On mi zabranjuje da učim.”
Sela sam pored nje, na hladnu, vlažnu zemlju ispod starog hrasta. “Ema, reci mi sve,” rekla sam tiho.
I tada su reči potekle, tihe i pune bola. Ispričala mi je o svom ocu, čoveku zarobljenom u prošlosti, koji je verovao da je jedina svrha žene da kuva, pere i čisti.
“On kaže da znanje samo kvari devojku,” šaputala je, “i da je moja budućnost udaja sa osamnaest godina.”
Ispričala mi je za dan kada ju je otac zatekao kako radi domaći. Uzeo joj je sve sveske, pocepao knjige i bacio ih u peć. Devojčica je plakala, molila ga da joj ne oduzima jedino što joj donosi radost, ali je on bio neumoljiv.
“U ovoj kući neće biti ‘učenih žena’!”, vikao je.
Od tog dana, krila je svoje udžbenike pod drvetom, kao tajno blago. Svakog dana bi, pre povratka u kuću bez knjiga, sedela na hladnoj zemlji, radila domaći, a zatim pažljivo zakopavala svoje znanje i vraćala se kući, pretvarajući se da je devojčica kakvu je njen otac želeo.
Slušala sam je, a srce mi se slamalo. Preda mnom je stajalo dete koje se borilo za pravo da uči. U očima su mi stajale suze, a u srcu se rađala odlučnost — neću dozvoliti da ova devojčica izgubi svoju budućnost.
Znala sam da direktan sukob sa ocem ne bi doneo ništa. Samo bi je ispisao iz škole. Morala sam da budem pametnija. Morala sam da iskoristim jedinu stvar do koje mu je bilo stalo više od njegovih uverenja – ponos i šta će selo reći.
Počela sam polako. Kada bih srela sveštenika, spomenula bih kako je Ema najbistrije dete koje sam ikada učila. Kada bih kupovala hleb, rekla bih pekarki kako Ema rešava matematičke probleme kao od šale. Uskoro je celo selo počelo da priča o “malom geniju iz siromašne kuće”.
Zatim sam objavila da škola organizuje veliko takmičenje u znanju. Pobednik će predstavljati naše malo selo na regionalnom takmičenju. To je odjednom postala stvar seoskog ponosa.
Ubedila sam uplašenu Emu da učestvuje, obećavajući joj da ćemo se pripremati u tajnosti, posle časova.
Došao je dan takmičenja. Školska sala je bila puna. Došli su svi, uključujući i Eminog oca, koji je stajao u zadnjem redu, namrgođen, ali doveden pritiskom zajednice.
Ema je blistala. U finalu, ostali su samo ona i sin predsednika opštine. Poslednje pitanje je bilo izuzetno teško. Nastala je tišina. A onda je Ema ustala i dala tačan, detaljan odgovor.
Sala je eksplodirala u aplauzu. Predsednik opštine joj je prvi prišao i čestitao, a zatim se okrenuo ka njenom ocu. “Čestitam, prijatelju! Imaš ćerku kojom se celo selo ponosi!”
Video sam Eminog oca kako stoji, zapanjen. Video je kako svi gledaju u njega sa poštovanjem. Video je ponos u njihovim očima. Njegova ćerka nije bila sramota. Bila je heroj sela.
Sledećeg dana, čekao ju je posle škole. Stajao je nespretno, ne znajući šta da kaže. Pogledao je u torbu sa knjigama u njenoj ruci.
“Ne moraš to više da kriješ,” promrmljao je. “Ali domaći da bude gotov pre večere.”
Okrenuo se i otišao.
Posmatrala sam ih kroz prozor učionice, sa osmehom. Nije to bilo savršeno izvinjenje. Ali bilo je pobeda. Pobeda za devojčicu koja je samo želela da uči.